СРЕДЊА ШКОЛА

"Знање је светлост, знање је моћ" ускликнуо је још давно велик родољуб Змај. И заиста, нема те тмине коју не може разбити светлост науке нити те препреке преко које људски ум својим знањем не може саградити мост. Образовање, односно школе, граде сада мост, припремају будућност. То су 1965. године схватили представници општине и просветних власти па донеше одлуку да се у Крупњу оснује Гимназија. И ова брда као да су се одједном променула, па видици посташе шири. У паланци, у којој је живот текао као на успореном снимку почиње младост своју битку за будућност. Тих првих 95 ученика подељених у три одељења припадали су издвојеном одељењу Гимназије "Вук Караџић" из Лознице. Почели су 6. септембра 1965. Директор је био Радмил Ђурђевић, а наставни кадар су чинили: Радмил Ђурђевић, Милан Аџић, Ранисав Вукосављевић, Љубица Петровић, Милорад Манић, Марко Јовићевић и сарадници из крупањске основне школе. Секретар је био Лука Стакић. Да би пећи зими што боље грејале и учионице биле чисте бринула се Загорка Стефановић.

Врло брзо гимназија постаје самостална, а 1970. у оквиру школе отварају се одељења машинске и текстилне струке. Од 1977. школа прераста у Образовни центар, и после тога је следила реформа за реформом, док 1990. просветне власти не одлучише да опет поделе школе на гимназије и стручне школе. Та година је за нашу школу била и најтежа, јер гимназија не успева да упише 120 ученика у први разред, како је условљено, па због тога постаје издвојено одељење Гимназије из Љубовије. Међутим, када је најтеже човек постаје најјачи, па је тако било и са нашом школом.

Већ 1991. године враћа се стручна школа машинског и текстилног подручја рада, а отвара се ново подручје рада електротехника. Гимназијалци се и даље уписују као издвојено одељење Гиназије из Љубовије.

Време је текло између животних неједначина и школских једначина, Андрића и Пикаса, фокуса и фикуса и стигло се до данас. Годинама је младост, али и зрелост, искуство, али и трагање, напредовање крупним корацима кроз све буре времена. Око 4500 ученика је до сада седело у школским клупама ове средње школе, понело знање и своје ђачке успомене.

Данас је то школа са 507 ученика распоређених у 18 одељења. Захваљујући СО Крупањ, Крупањским предузећима, Министарству просвете, данас је то школа са две рачунарске учионице, лабораторијом за стране језике, кабинетима електротехнике, физике, хемије, биологије, специјализованим учионицама, радионицама за сва подручја рада, фискултурном салом, истина неопремљеним спортским теренима поред школе.

Захваљујући повољним условима за рад, ентузијазму и труду школа постиже очекиване резултате.Ученици се без проблема уписују на факултете и више школе, јер за њих пријемни испити нису неки проблем. Такође, ученици занатских занимања освајају висока места на Републичким такмичењима. Значај школе за Крупањ видљив је у сваком погледу. Када је школа основана, Крупањ скоро да није имао високостручних кадрова, а данас већина директора крупањских предузећа су ученици ове школе, а ту су лекари, инжењери, економисти, правници, технолози, а трећина радника школе су њени бивши ученици.

Данас је у школи запослено 45 радника, који у зависности од делатности помажу да сваки школски дан буде максимално успешан. У овим смутним временима када се више цени џеп него глава, можда и није лако бити педагог, достојанствен, и учити своје ђаке да су људско поштење, знање и рад потпора сваког напретка. Није лако ни младости ни нама, али треба бити упоран јер знање и рад побеђују у свим временима.

Од 2005. године Школа је мењала назив у Средња школа у Крупњу. Ово је урађено због промене профила образовања и враћена одељења гимназије која су била издвојена одељења Гимназије из Љубовије.

И сада коме се захвалити? Да ли онима који који почеше, овима који су данас ту или онима који ће сутра доћи?