O ŠKOLI

Rad u našoj školi je upravo koncipiran na sagledavanju učenika sa više aspekata, shvatajući da prepreke na koje učenik nailazi treba otkloniti, kako bi se razvijao i napredovao. Dobri međuljudski odnosi u kolektivu, mlad i visokoobrazovan kadar i pozitivan stav svih zaposlenih u školi, omogućljava nam da korak po korak idemo ka uvođenju inkluzivne kulture u našoj školi.

Svoje kompetencije povećavamo kroz stručna usavršavanja zaposlenih ( nastavnog i nenastavnog osoblja). Naša škola je bezbedna i prijatna sredina za sve. Velika važnost pridaje se prenošenju znanja na kolege i naše radnike. Roditelji sarađuju sa školom i veoma su aktivni u vannastavnim aktivnostima u estetskom uređenju škole. Škola je dograđena sa  6 novih kabineta. U dograđenom delu je i multimedijalna učionica koja poseduje stručnu literaturu. Učionice i kabineti opremljeni su novim nameštajem i nastavnim sredstvima neophodnim za izvođenje savremene nastave ( bele table,  kompjuteri, štampači, muzičke linije, grafoskopi, dijaprojektori, televizori, DVD aparati. Za potrebe kvalitetnijeg bavljenja sportom, pri kraju je izgradnja moderne sportske hale.

Holovi naše škole obiluju učeničkim radovima, panoima, likovnim i literarnim radovima.

U projektu smo „Škola bez nasilja“ od oktobra 2012.godine. Pohvaljujemo i promovišemo uspeh naših učenika na taikmičenjima. Vodimo računa o estetskom izgledu našeg školskog dvorišta. Ono obiluje travnatim površinama, razvnovrsnim drvećem, ružičnjakom. U školskom dvorištu su naši paunovi . U okviru projekta „Za čistije i zelenije škole“ postavili smo klupe, kante za otpatke, kamenjare sa raznovrsnim cvećem. Unutar zgrade je prelepa fontana, u njoj japanske ribe, papagaji, akvraijum sa ribicama u zbornici. Učestvujemo na raznim manifestacijama- Dani jegričke, Krčag, Obeležavanje Dana oslobođenja , Dana pobede.

Učenički parlament u našoj školi aktivno je uključen u rad naše škole i predlozi i sugestije učenika uvažavaju se i radi se na širenju učeničke politike a sve u cilju stvaranja saradničkih odnosa i što uspešnijeg napredovanja učenika.

2010/2011. godine naša škola bila je među 50 najboljih škola na završnom ispitu od strane Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Sve navedeno nas je opredelilo da istrajemo da naša škola bude dostupna za svu decu, da se učenici dobro osećaju u školi, da se u njoj uči na najkvalitetniji način. To je izazov za sve profesionalce svog  zanata, da stalnim usavršavanjem metoda, individualizacijom pristupa , osnaže svoje nastavničke kompetencije.

Svi naši učenici su različiti, ali sa jednakim šansama da svoje obrazovne potencijale ostvare na najbolji mogući način.

Škola za budućnost…

RAVNO SELO (ŠOVE)

Ravno Selo je najudaljenije selo od opštinskog centra Vrbasa. Ravno Selo se nalazi između Kulpina i Zmajeva, ili kako bi to rekao sastavljač monografije bačke županije Samu Borovski “Stare Šove teže u Novosadskom srezu između Kulpina i Starog Kera“. Predanje o nastanku sela Šove, vrlo malo nam kazuje. Po jednoj verziji selo je postojalo još u XV veku, dok se prema drugoj verziji smatra da je nastalo odmah nakon Seobe Srba, negde oko 1695. godine. Međutim, prvi pisani izvori o selu potiču s kraja XV veka (tačnije između 1484. i 1502. godine).

Godine 1590. Šove su zabeležene u turskim tefterima, kao selo sa dvanaest domova. Oko 1650. godine Šove su zabeležene kao naseljene, a 1698. godine kao nenaseljene.

Godine 1715. prema popisu bačkih srezova, u Šovama se nalazilo 10 porodica. Skoro je sigurno da je selo već tada locirano na sadašnjem mestu i da je dobilo naziv Šove. Te iste godine iz Banata se doselilo nekoliko porodica, tako da Šove 1720. godine imaju 19 domova, dok već 1722. godine imaju 31 dom. Godine 1725/26. Šove imaju 25 porodica, 1728. godine 29 porodica, dok 1734. godine imaju 22 porodice.

Između 1746. i 1758. godine Šove su uvedene kao pustara, da bi 1760. godine na komorskoj karti, Šove bile prikazane kao mesto na severnoj strani potoka Širi-Šake, gde je živela 51 porodica i to srpska. Između 1744. i 1777. godine iz sela Kucure su se presile  skoro sve srpske porodice. Želeći da od Kucere načine unijatsko i katoličko selo komorske vlasti su naložile sa se Srbi iz Kucure presele  u selo Šove i Obrovac. U Šova su 1783. godine postojala 82 doma, a već 1786. godine bilo je 136 domova.

Šove su 1820. godine imale 2.598 stanovnika dok je od tog broja Srba bilo 1.643 duša. Šest decenija kasnije, tačnije (1878) broj Srba se smanjio na 1.570 duša, jer su se mnoge srpske porodice odselile u sremsko selo Ogar.

Šove su preživele nekoliko kolonizacija koje su organizovali Habzburgovci, počev od Marije Terezije i doseljenja nemačkih trgovaca, pa preko kolonizacije koju je organizovao njen sin Josif II.

Nemci su u Stare Šove doseljeni 1786. godine. Iako je Carstvo prema Srbima gajilo simpatije, novodoseljenim Nemcima se nije dopao suživot sa Srbima. Nemci su 1788. godine napustili Stare Šove i osnovali Nove Šove. Godine 1818. u Novim Šova je osnovana Prva crkvena opština.

Prema verodostojnim izvorima, školstvo u Šovama počelo je da se razvija još u vreme carice Marije Terezije, mada se nastava izvodila dosta neorganizovano. Prva škola u Šova osnovana je 1745. godine.

Prvi pomen o Školi u Šova imamo iz 1772. godine, na osnovu spisa nastalog za potrebe Bečkog dvora, o stanju srpskih škola na tlu Karlovačke mitropolije, a u vezi sa predstojećom reformom školstva u Habzburškoj monarhiji. U pomenutom spisu o školi u Šova se kaže: “Školska zgrada je u lošem stanju, jer je načinjena od pletera i pokrivena trskom, ali ona ipak služi svojoj nameni. Iam kujnu i jednu sobu, pa će se morati sagraditi nova školska zgrada, jer su sadašnjoj potrebne velike popravke. To učilište radi preko cele godine osim o praznicima i za vreme berbe grožđa. Ima 18 đaka – dečaka koji uče srpsko čitanje i pisanje, pevanje, molitve i katihizis. Selo je pre šest godina ostalo bez učitelja, pa njegovu dužnost zasada vrši jedan vredni sveštenik, koji uz to i u crkvi peva. Inače ovde učitelje postavljaju vladika i opština sa svojim sveštenstvom. Ništa posebno nije obezbeđeno, ali školske troškove ipak podmiruje opština, o čijem obezbeđenju brinu mesni sveštenici i crkveni tutori. Učiteljska plata iznosi 30 forinti, 1 par čizama godišnje, zatim 15 m žita, 10 funti soli, 5 funti sveća i 1 mršavo svinjče“.

Tokom XIX veka u selu su sagrađene dve školske zgrade, prva 1836, a druga 1888. godine. I pored toga, ni nove školske zgrade, nisu uspele da selu i njegovoj školi obezbede napredak. O položaju Srba u Šovama i srpskog školstva, govori i list Zastava od 8/20. januara 1884. godine. “Pre dva a i tri decenija beše to mesto čisto srpsko a danas je srpski živalj sasvim potisnut – te Nemci preovlađuju. Srbi se raseliše koje u Srem koje u bivši Šajkaški bataljon. Nemci danas maltene zauzimaju više od jedne trećine mesta. Pa ko što Srbi brojno opadaju, isto tako materijalno do zla boga propadaju. Nemci postaju sve jače kapitaliste, a Srbi sunovrat srljaju u proleterijat. Nekadašnje najbolje gazde srpske – danaske su beskućnici i tuđi nadničari; potucaju se reći – od nemila do nedraga. Sremski Karlovci su im mesto, gde koru leba sebi zarađuju… kuće su im upola popadale; dvorišta prava pustoš, od želje da čoivek nađe oboje. Zapita li ih čovek za uzrok tome jadnom stanju njihovom čuće, kako se tuže na nerodne godine i velike dacije. Osim državnog tereta, koje stanovništvo ove obećane zemlje, do prosjačkog štapa dovodi – stanovništvo šovsko snosi još neposredno ogroman teret oko opštinskog prireza. Nemci pokupovaše srpske frtalje…. ta naše su škole danas ostavljene same sebi; one žive od milosti ili nemilosti učitelja. Ako je učitelj savestan čovek, pored najgorih okolnosti škola mora napredovati koliko-toliko. Je li pak učitelj nemariša, kome je škola deveta briga – savest mu je u trbuhu, koji sve drugo pretpostavlja svome svetom pozivu, tu je propast školina izvesna“.

Prema Izvetaju Sergija Šakrak – Ninića, iz 1893. godine, obe školske zgrade bile su u svojini Srpske pravoslavne crkvene opštine i zatekao ih je u dobrom stanju. U školi je radilo dvoje učitelja, učitelj Jovan Đ. Petrović i učiteljica Jelena Kekić. Oboje učitelja su imali svoj stan, a delili su 23 katastarskih lanca  zemlje koja je pripadala školi. Te godine u selu je srpske dece sposobne za školu bilo: od 6 do 12 godina muških 109, ženskih 123, svega 232. Od 12 do 15 godina, muških 38, ženskih 44, ukupno 82, a od tog broja je u školu išlo: od 6 do 12 godina muških 97, ženskih 108, ukupno 205, a od 12 do 15 godina, muških 29, ženskih 36, ukupno 65. na osnovu iznetog zaključujemo da je od ukupno 232 dečaka i devojčice u uzrastu od 6 do 12 godina, u školu nije išlo njih 27, a u uzrastu od 12 do 15 godina, školu nije pohađalo njih sedamnaest. U pomenutom izveštaju ne navodi se razlog nepohađanja nastave ovih dečaka i devojčica.

Sledeći izveštaj o srpskoj školi u Šovama datira iz 1905. godine. U njemu se iznose sledeći podaci: školske dece ima 375 i to za zabavište 103: od tih muških 63, ženskih 40, za osnovnu školu 173: od tih muških 96, ženskih 77, za poftornu školu 99: od tih muških 59, ženskih 40. polazilo osnovnu školu 142: od tih muških 82, ženskih 60, polazilo poftornu školu 79: od tih muških 49, ženskih 30. Jedno srpsko dete pohodi tuđe škole, a troje nazarenske dece polaze naše škole. U to vreme vidimo i promenu učiteljskog kadra, jer u školi rade učitelj Kosta Pešić i učiteljica Irina Tešić.

Pored komunalne škole u kojoj su nastavu pohađali Mađari, Nemci i Srbi, te je zato i dobila naziv “komunalna“, selo je tada imalo i “poftornu školu“, kao vrstu dopunske škole, tj. večernje škole.

U letopisu osnovne škole Branko Radičević u Ravnom Selu, koji je počeo da vodi 1975. godine, njen tadašnji direktor Milan Nedeljkov, nalazimo na zanimljivu priču. Direktor Nedeljkov, beleži nekoliko redaka o školi u Šova, pre prvog svetskog rata, pa kaže: “ ‘Moj deda kome bi sada bilo 96 godina da je živeo, pričao mi je pre rata kao učeniku prvog razreda gimnazije, da je njegov otac Todor bio pismen čovek, a da je njegov otac Miloš, moj čukundeda takođe bio pismen čovek’. Mada se školstvo tretiralo obaveznim, školovanje se moglo prekinuti bez težih posledica. ‘Bio sam negde u trećem razredu, pričaše deda, kada mi je otac rekao da više neću ići u školu, nisam smeo protivurečiti, nego sam se povinovao toj očevoj odluci’. I drugi stari ljudi su mi pričali o ovome. Pa ipak, kako bilo da bilo znaci prosvećivanjasu počeli još davno da razbijaju duhovnu tamu srpskog stanovništva“.

O razvoju školstva u Šovama između dva rata imamo veoma malo dostupnih podataka, jer je arhivski materijal stradao u toku Drugog svetskog rata. Ono što je saznajemo na osnovu uzgrednih beleški je da je u međuratnom selu radilo 4 osnovne škole (dve narodne, komunalna i nemačka manjinska škola) i zanatska škola.

Međuratni rad ovih škola analiziraćemo na osnovu pomenutih beleški profesora Milana Nedeljkova, arhive SPCORS i nekoliko dokumenta iz Arhiva Vojvodine u Novom Sadu, koji su nam dospeli u ruke.

I posle rata u selu je učiteljevala Irina Tešić, koju 1922. i 1923. godine vidimo kao upravetelja narodne škole.

Srpske narodne škole  posećivao je školski nadzornik koji je “deseticom“ nagarđivao najbolje učenike. Školske svečanosti su održavane dva puta godišnje, o Svetom Savi i na kraju godine o Vidovdanu.

Osim ovih dana, škola je uvek za zimski raspust davala umetnički program. Pozorišne komade pripremali su učitelji, ateme su obuhvatale školski i svakodnevni život.

U arhivu SPCORS čuva se za period između dva rata, prepis dopisa Ministarstva prosvete Kraljevine SHS, od 23. jula 1923. kojim je odlučeno, prema pravilima Zakona o narodnim školama, da crkvene opštine vrate zemlju školama. Na osnovu te odluke školskom zemljom će upravljati školski odbor. Kako je crkvena opština postupila po ovom naređenju nije nam poznato.

O nemačkoj narodnoj školi, koja se nalazila u Novim Šova, nemamo dostupnih podataka. Međutim, u Arhivu Vojvodine čuva se dokument naslovljen Opštinsko poglavarstvo Nove Šove, sa predmetom “Vidovdanska proslava i narodno učiteljstvo“. Naime, opštinsko poglavarstvo Novih Šova, svojim dopisom od 2. jula 1929. godine, obaveštava Oblasnog prosvetnog inspektora u Somboru o proslavi Vidovdana u ovoj opštini.

Pored činjenica vezanih za nemačku narodnu školu, iz dopisa se mogu naslutiti još neke pojedinosti vezane za odnos podunavskih Nemaca prema Kraljevini Jugoslaviji.

Poglavarstvo javlja prosvetnom inspektoru da je u reformatorskoj i evangeličkoj crkvi održano bogosluženje na Vidovdan, ali da ovdašnji učitelji Grajfenštajn Johan i Poš Gotlib nisu prisustvovali tom činu niti su doveli školsku decu. Dalje se navodi da pomenuti učitelji nisu u školi održali prigodnu besedu o značaju Vidovdana, te ih optužuje da su Mađaroni i da sabotiraju srspke (jugoslovenske) nacionalne proslave.

U optužbi se navodi da se završni ispiti na kraju školske godine, protivno zakonima, održavaju u crkvi. Tužitelji idu i dalje, pa iznose i druge “grehove“ nemačkih učitelja, pa kažu: “Prilikom upisa akcija za Agrarnu Banku, ustanovljeno je bilo za upis upravitelju Kristijanu Glekneru, učitelju Nikoli Švarcu i Gotlibu Pošu po 2 akcije, a Johanu Grajfenštajnu koji ima i poseda 4 akcije, a upisali su Glekner jednu, Švarc dve,, Grajfenštajn istom nakon ozbiljnog poziva jedva dve akcije, dočim Poš nije upisao nijednu, čime su oni dokumnetovali svoju privrženost Državi, prem nijedan nije slabog materijalnog stanja, niti preoptrećen decom, da ne bi mogao ovom malenkošću svojoj dužnosti prema Državi udovoljiti. – Pa kada ova gospoda – državni učitelji – ispadaju javno ovako, šta tek oni čine iza kulisa, gde ih je teško ili uopšte nemoguće kontrolisati“.

Prosvetne vlasti iz Sombora su ovaj slučaj odmah uzele u razmatranje, što vidimo iz Izveštaja školskog nadzornika Đorđa  Petrovića od 26. avgusta 1929. godine i Zapisnika (iskaza) koji su dali učitelji, pred istim nadzornikom, a koji je datiran 23. avgusta 1929. godine.

U toku Drugog svetskog rata nastava je izvođena na mađrskom jeziku. U vrme oslobođenja 1944/45. Roditelji, iako su nove vlasti naredile da šalju decu u školu, nisu bili voljni, nego su ih slali na rad u polje, jer su očevi bili na frontu, te je neko morao da obrađuje zemlju.

Već 1945. Godine sa nastavom je počela četvorogodišnja osnovna škola dopk su deca od 5 do 8 razreda nastavu pohađala u obližnjem Zmajevu. Nedugo potom otvoreni su i viši razredi osnovne škole.

Kolonizacijom 1945/48. Iz Crne Gore i BiH, broj učenika je naglo porastao. Šezdesetih godina bilo je i po 5 odeljenja jednog razreda.

Od sedamdesetih godina do danas škola je doživela pun prosperitet. Čuvena po svojim učenicima, koji na svim nivioima takmičenja iz mnogih predmeta zauzimaju vodeća mesta.

bivšiučenici škole, koji su svojim radom i daljim obrazovanjem, proneli ime svoje škole i mesta u kome su ponikli, širom sveta, ostvarivši se kao vrsni naučnici, pedagoški radnici, kulturni poslenici, umetnici i društveno politički-radnici, a nadasve kao vredni, marljivi i uspešni ljudi. Atanasije Kostić, Gavra Pešić (pedagoški radnici iz 19 veka), desetak dr nauka, Lazar Ristovski….