O ШКОЛИ

Рад у нашој школи је управо конципиран на сагледавању ученика са више аспеката, схватајући да препреке на које ученик наилази треба отклонити, како би се развијао и напредовао. Добри међуљудски односи у колективу, млад и високообразован кадар и позитиван став свих запослених у школи, омогућљава нам да корак по корак идемо ка увођењу инклузивне културе у нашој школи.

Своје компетенције повећавамо кроз стручна усавршавања запослених ( наставног и ненаставног особља). Наша школа је безбедна и пријатна средина за све. Велика важност придаје се преношењу знања на колеге и наше раднике. Родитељи сарађују са школом и веома су активни у ваннаставним активностима у естетском уређењу школе. Школа је дограђена са  6 нових кабинета. У дограђеном делу је и мултимедијална учионица која поседује стручну литературу. Учионице и кабинети опремљени су новим намештајем и наставним средствима неопходним за извођење савремене наставе ( беле табле,  компјутери, штампачи, музичке линије, графоскопи, дијапројектори, телевизори, ДВД апарати. За потребе квалитетнијег бављења спортом, при крају је изградња модерне спортске хале.

Холови наше школе обилују ученичким радовима, паноима, ликовним и литерарним радовима.

У пројекту смо „Школа без насиља“ од октобра 2012.године. Похваљујемо и промовишемо успех наших ученика на таикмичењима. Водимо рачуна о естетском изгледу нашег школског дворишта. Оно обилује травнатим површинама, развноврсним дрвећем, ружичњаком. У школском дворишту су наши паунови . У оквиру пројекта „За чистије и зеленије школе“ поставили смо клупе, канте за отпатке, камењаре са разноврсним цвећем. Унутар зграде је прелепа фонтана, у њој јапанске рибе, папагаји, аквраијум са рибицама у зборници. Учествујемо на разним манифестацијама- Дани јегричке, Крчаг, Обележавање Дана ослобођења , Дана победе.

Ученички парламент у нашој школи активно је укључен у рад наше школе и предлози и сугестије ученика уважавају се и ради се на ширењу ученичке политике а све у циљу стварања сарадничких односа и што успешнијег напредовања ученика.

2010/2011. године наша школа била је међу 50 најбољих школа на завршном испиту од стране Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања.

Све наведено нас је определило да истрајемо да наша школа буде доступна за сву децу, да се ученици добро осећају у школи, да се у њој учи на најквалитетнији начин. То је изазов за све професионалце свог  заната, да сталним усавршавањем метода, индивидуализацијом приступа , оснаже своје наставничке компетенције.

Сви наши ученици су различити, али са једнаким шансама да своје образовне потенцијале остваре на најбољи могући начин.

Школа за будућност…

РАВНО СЕЛО (ШОВЕ)

Равно Село је најудаљеније село од општинског центра Врбаса. Равно Село се налази између Кулпина и Змајева, или како би то рекао састављач монографије бачке жупаније Саму Боровски “Старе Шове теже у Новосадском срезу између Кулпина и Старог Кера“. Предање о настанку села Шове, врло мало нам казује. По једној верзији село је постојало још у XV веку, док се према другој верзији сматра да је настало одмах након Сеобе Срба, негде око 1695. године. Међутим, први писани извори о селу потичу с краја XV века (тачније између 1484. и 1502. године).

Године 1590. Шове су забележене у турским тефтерима, као село са дванаест домова. Око 1650. године Шове су забележене као насељене, а 1698. године као ненасељене.

Године 1715. према попису бачких срезова, у Шовама се налазило 10 породица. Скоро је сигурно да је село већ тада лоцирано на садашњем месту и да је добило назив Шове. Те исте године из Баната се доселило неколико породица, тако да Шове 1720. године имају 19 домова, док већ 1722. године имају 31 дом. Године 1725/26. Шове имају 25 породица, 1728. године 29 породица, док 1734. године имају 22 породице.

Између 1746. и 1758. године Шове су уведене као пустара, да би 1760. године на коморској карти, Шове биле приказане као место на северној страни потока Шири-Шаке, где је живела 51 породица и то српска. Између 1744. и 1777. године из села Куцуре су се пресиле  скоро све српске породице. Желећи да од Куцере начине унијатско и католичко село коморске власти су наложиле са се Срби из Куцуре преселе  у село Шове и Обровац. У Шова су 1783. године постојала 82 дома, а већ 1786. године било је 136 домова.

Шове су 1820. године имале 2.598 становника док је од тог броја Срба било 1.643 душа. Шест деценија касније, тачније (1878) број Срба се смањио на 1.570 душа, јер су се многе српске породице одселиле у сремско село Огар.

Шове су преживеле неколико колонизација које су организовали Хабзбурговци, почев од Марије Терезије и досељења немачких трговаца, па преко колонизације коју је организовао њен син Јосиф II.

Немци су у Старе Шове досељени 1786. године. Иако је Царство према Србима гајило симпатије, новодосељеним Немцима се није допао суживот са Србима. Немци су 1788. године напустили Старе Шове и основали Нове Шове. Године 1818. у Новим Шова је основана Прва црквена општина.

Према веродостојним изворима, школство у Шовама почело је да се развија још у време царице Марије Терезије, мада се настава изводила доста неорганизовано. Прва школа у Шова основана је 1745. године.

Први помен о Школи у Шова имамо из 1772. године, на основу списа насталог за потребе Бечког двора, о стању српских школа на тлу Карловачке митрополије, а у вези са предстојећом реформом школства у Хабзбуршкој монархији. У поменутом спису о школи у Шова се каже: “Школска зграда је у лошем стању, јер је начињена од плетера и покривена трском, али она ипак служи својој намени. Иам кујну и једну собу, па ће се морати саградити нова школска зграда, јер су садашњој потребне велике поправке. То училиште ради преко целе године осим о празницима и за време бербе грожђа. Има 18 ђака – дечака који уче српско читање и писање, певање, молитве и катихизис. Село је пре шест година остало без учитеља, па његову дужност засада врши један вредни свештеник, који уз то и у цркви пева. Иначе овде учитеље постављају владика и општина са својим свештенством. Ништа посебно није обезбеђено, али школске трошкове ипак подмирује општина, о чијем обезбеђењу брину месни свештеници и црквени тутори. Учитељска плата износи 30 форинти, 1 пар чизама годишње, затим 15 м жита, 10 фунти соли, 5 фунти свећа и 1 мршаво свињче“.

Током XIX века у селу су саграђене две школске зграде, прва 1836, а друга 1888. године. И поред тога, ни нове школске зграде, нису успеле да селу и његовој школи обезбеде напредак. О положају Срба у Шовама и српског школства, говори и лист Застава од 8/20. јануара 1884. године. “Пре два а и три деценија беше то место чисто српско а данас је српски живаљ сасвим потиснут – те Немци преовлађују. Срби се раселише које у Срем које у бивши Шајкашки батаљон. Немци данас малтене заузимају више од једне трећине места. Па ко што Срби бројно опадају, исто тако материјално до зла бога пропадају. Немци постају све јаче капиталисте, а Срби суноврат срљају у пролетеријат. Некадашње најбоље газде српске – данаске су бескућници и туђи надничари; потуцају се рећи – од немила до недрага. Сремски Карловци су им место, где кору леба себи зарађују… куће су им упола попадале; дворишта права пустош, од жеље да чоивек нађе обоје. Запита ли их човек за узрок томе јадном стању њиховом чуће, како се туже на неродне године и велике дације. Осим државног терета, које становништво ове обећане земље, до просјачког штапа доводи – становништво шовско сноси још непосредно огроман терет око општинског приреза. Немци покуповаше српске фртаље…. та наше су школе данас остављене саме себи; оне живе од милости или немилости учитеља. Ако је учитељ савестан човек, поред најгорих околности школа мора напредовати колико-толико. Је ли пак учитељ немариша, коме је школа девета брига – савест му је у трбуху, који све друго претпоставља своме светом позиву, ту је пропаст школина извесна“.

Према Изветају Сергија Шакрак – Нинића, из 1893. године, обе школске зграде биле су у својини Српске православне црквене општине и затекао их је у добром стању. У школи је радило двоје учитеља, учитељ Јован Ђ. Петровић и учитељица Јелена Кекић. Обоје учитеља су имали свој стан, а делили су 23 катастарских ланца  земље која је припадала школи. Те године у селу је српске деце способне за школу било: од 6 до 12 година мушких 109, женских 123, свега 232. Од 12 до 15 година, мушких 38, женских 44, укупно 82, а од тог броја је у школу ишло: од 6 до 12 година мушких 97, женских 108, укупно 205, а од 12 до 15 година, мушких 29, женских 36, укупно 65. на основу изнетог закључујемо да је од укупно 232 дечака и девојчице у узрасту од 6 до 12 година, у школу није ишло њих 27, а у узрасту од 12 до 15 година, школу није похађало њих седамнаест. У поменутом извештају не наводи се разлог непохађања наставе ових дечака и девојчица.

Следећи извештај о српској школи у Шовама датира из 1905. године. У њему се износе следећи подаци: школске деце има 375 и то за забавиште 103: од тих мушких 63, женских 40, за основну школу 173: од тих мушких 96, женских 77, за пофторну школу 99: од тих мушких 59, женских 40. полазило основну школу 142: од тих мушких 82, женских 60, полазило пофторну школу 79: од тих мушких 49, женских 30. Једно српско дете походи туђе школе, а троје назаренске деце полазе наше школе. У то време видимо и промену учитељског кадра, јер у школи раде учитељ Коста Пешић и учитељица Ирина Тешић.

Поред комуналне школе у којој су наставу похађали Мађари, Немци и Срби, те је зато и добила назив “комунална“, село је тада имало и “пофторну школу“, као врсту допунске школе, тј. вечерње школе.

У летопису основне школе Бранко Радичевић у Равном Селу, који је почео да води 1975. године, њен тадашњи директор Милан Недељков, налазимо на занимљиву причу. Директор Недељков, бележи неколико редака о школи у Шова, пре првог светског рата, па каже: “ ‘Мој деда коме би сада било 96 година да је живео, причао ми је пре рата као ученику првог разреда гимназије, да је његов отац Тодор био писмен човек, а да је његов отац Милош, мој чукундеда такође био писмен човек’. Мада се школство третирало обавезним, школовање се могло прекинути без тежих последица. ‘Био сам негде у трећем разреду, причаше деда, када ми је отац рекао да више нећу ићи у школу, нисам смео противуречити, него сам се повиновао тој очевој одлуци’. И други стари људи су ми причали о овоме. Па ипак, како било да било знаци просвећивањасу почели још давно да разбијају духовну таму српског становништва“.

О развоју школства у Шовама између два рата имамо веома мало доступних података, јер је архивски материјал страдао у току Другог светског рата. Оно што је сазнајемо на основу узгредних белешки је да је у међуратном селу радило 4 основне школе (две народне, комунална и немачка мањинска школа) и занатска школа.

Међуратни рад ових школа анализираћемо на основу поменутих белешки професора Милана Недељкова, архиве СПЦОРС и неколико документа из Архива Војводине у Новом Саду, који су нам доспели у руке.

И после рата у селу је учитељевала Ирина Тешић, коју 1922. и 1923. године видимо као управетеља народне школе.

Српске народне школе  посећивао је школски надзорник који је “десетицом“ нагарђивао најбоље ученике. Школске свечаности су одржаване два пута годишње, о Светом Сави и на крају године о Видовдану.

Осим ових дана, школа је увек за зимски распуст давала уметнички програм. Позоришне комаде припремали су учитељи, атеме су обухватале школски и свакодневни живот.

У архиву СПЦОРС чува се за период између два рата, препис дописа Министарства просвете Краљевине СХС, од 23. јула 1923. којим је одлучено, према правилима Закона о народним школама, да црквене општине врате земљу школама. На основу те одлуке школском земљом ће управљати школски одбор. Како је црквена општина поступила по овом наређењу није нам познато.

О немачкој народној школи, која се налазила у Новим Шова, немамо доступних података. Међутим, у Архиву Војводине чува се документ насловљен Општинско поглаварство Нове Шове, са предметом “Видовданска прослава и народно учитељство“. Наиме, општинско поглаварство Нових Шова, својим дописом од 2. јула 1929. године, обавештава Обласног просветног инспектора у Сомбору о прослави Видовдана у овој општини.

Поред чињеница везаних за немачку народну школу, из дописа се могу наслутити још неке појединости везане за однос подунавских Немаца према Краљевини Југославији.

Поглаварство јавља просветном инспектору да је у реформаторској и евангеличкој цркви одржано богослужење на Видовдан, али да овдашњи учитељи Грајфенштајн Јохан и Пош Готлиб нису присуствовали том чину нити су довели школску децу. Даље се наводи да поменути учитељи нису у школи одржали пригодну беседу о значају Видовдана, те их оптужује да су Мађарони и да саботирају срспке (југословенске) националне прославе.

У оптужби се наводи да се завршни испити на крају школске године, противно законима, одржавају у цркви. Тужитељи иду и даље, па износе и друге “грехове“ немачких учитеља, па кажу: “Приликом уписа акција за Аграрну Банку, установљено је било за упис управитељу Кристијану Глекнеру, учитељу Николи Шварцу и Готлибу Пошу по 2 акције, а Јохану Грајфенштајну који има и поседа 4 акције, а уписали су Глекнер једну, Шварц две,, Грајфенштајн истом након озбиљног позива једва две акције, дочим Пош није уписао ниједну, чиме су они докумнетовали своју приврженост Држави, прем ниједан није слабог материјалног стања, нити преоптрећен децом, да не би могао овом маленкошћу својој дужности према Држави удовољити. – Па када ова господа – државни учитељи – испадају јавно овако, шта тек они чине иза кулиса, где их је тешко или уопште немогуће контролисати“.

Просветне власти из Сомбора су овај случај одмах узеле у разматрање, што видимо из Извештаја школског надзорника Ђорђа  Петровића од 26. августа 1929. године и Записника (исказа) који су дали учитељи, пред истим надзорником, а који је датиран 23. августа 1929. године.

У току Другог светског рата настава је извођена на мађрском језику. У врме ослобођења 1944/45. Родитељи, иако су нове власти наредиле да шаљу децу у школу, нису били вољни, него су их слали на рад у поље, јер су очеви били на фронту, те је неко морао да обрађује земљу.

Већ 1945. Године са наставом је почела четворогодишња основна школа допк су деца од 5 до 8 разреда наставу похађала у оближњем Змајеву. Недуго потом отворени су и виши разреди основне школе.

Колонизацијом 1945/48. Из Црне Горе и БиХ, број ученика је нагло порастао. Шездесетих година било је и по 5 одељења једног разреда.

Од седамдесетих година до данас школа је доживела пун просперитет. Чувена по својим ученицима, који на свим нивиоима такмичења из многих предмета заузимају водећа места.

бившиученици школе, који су својим радом и даљим образовањем, пронели име своје школе и места у коме су поникли, широм света, остваривши се као врсни научници, педагошки радници, културни посленици, уметници и друштвено политички-радници, а надасве као вредни, марљиви и успешни људи. Атанасије Костић, Гавра Пешић (педагошки радници из 19 века), десетак др наука, Лазар Ристовски….