КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

    Слободоумна схватања просвећеног апсолутизма утицала су на унапређење школства на читавом простору Хабзбуршке Монархије. У складу са духом времена, путем отварања световних школа, током читавог осамнаестог века, ради се на просвећивању и изграђивању високог културног нивоа свеукупног становништва, тако и Срба. За српски народ у Аустрији, читав XVIII век биће у знаку борбе за српске школе и штампарије. Историја српског школства, на подручју нововековне Угарске, започиње још у XVI веку, када су имућни Срби слали своју децу у манастирске школе, или су доводили приватне учитеље који су држали мешовиту наставу на грчком и српском језику. После Велике сеобе 1690. године, патријарх Арсеније III се, у два наврата, лично обраћао бечком двору (1698. године тражећи отварање схоластичке гимназије у Сечују, 1706. године тражећи одобрење за отварање штампарије). Аустријска влада осујетила је обе замисли, као што је и иначе осујећивала отварања и нижих, поготово виших српских школа. Митрополит Исаија Ђаковић  је покушао исто 1708. године. Ипак 1727. Године, бечки двор је издао одобрење да се могу оснивати и подизати српске народне школе. Било је веома тешко, тада, наћи учитеље за српске школе. Митрополит Мојсије Петровић се обратио руском цару за помоћ (1718. И 1721. године). Под његовим руководством, са руским учитељима Максимом и Петром Суворовим, у Сремским Карловцима оснива се руско-словенска школа, прва значајнија образовна институција (нижа гимназија). Максим Суворов, његови ученици и следбеници, увели су рускословенски језик, на којем су се појавили први буквари и црквене књиге. На позив митрополита Викентија Јовановића, а са благословом кијевског архипастира Рафаила Заборовског, у Сремске Карловце је, 1733. године, је дошао Емануел (Мануил) Козачински да буде професор и ректор Славенско-латинских школа (Collegium slaveno-latino carloviciense). Предавао је латински језик, поетику, реторику. Створио је прву потпуну гимназију у Срба, замишљену тако да у догледно време стаса у академију (високу школу). С Емануилом Козачинским  и његовом Траедокомедијом, и са гимназистима (ученицима Славенско-латинских школа),  у Сремским Карловцима, 1734. године, започиње у Срба новија драмска књижевност и новије њихово позориште. Праизведба, засад једина извесна предста, је била јуна месеца (по старом календару). Траедокомедија је ткз. школска драма и ткз. школско позориште. Многогострука вокација до које су у школи досегли и омиљена обавеза свих – и наставника и ученика, био је тај школски театар на челу са Козачинским. Наставници су исказивали своје литерарне, редитељске, сценографске, костимографске, реквизитерске и сваке друге театарске способности, а ђаци су учили језик (латински и свој народни), учили историју, помагали професору у сваком послу у вези са предстојећом игром, стицали искуства у песничким умећима – и као извођачи и као коаутори развијали и расуђивали усвајане облике свести и припремали се чак и за јавне – световне и духовне службе. Школска драма и школско позориште били су, и јесу, и облик и израз училишне духовности: и трагедија, и комедија, (трагикомедија), и драма у ужем смислу, и декламација, и панегирик, и дијалог, и диспут, и духовна драма, и балет, и опера, и хор, и народна музика, и њихове неме позитуре, и школски задатак, и књижевност која се казује… јер је школска драма веома широк жанр, сједињује у себи елементе различитих жанровских структура.  Траедокомедија Козачинског је сачувана захваљујући препису Јована Рајића, ђака и глумца у представи Емануила Козачинског. Управо Јован Рајић ће продужити и професорску делатност магистра Козачинског. У време митрополита Павла Ненадовића, оснива се 1749. године, у Сремским Карловцима, Латинска школа, са српским учитељима из редова калуђера и свештеника, међу којима је и Јован Рајић, историчар и писац. Посебна пажња поклањала се учењу немачког и латинског језика и већ тада у карловачко училиште су долазили ђаци из свих српских покрајина Аустрије и Турске. Було их је између 55 и 80. 1790. године за карловачког митрополита изабран је Стефан Стратимировић, бечки ђак, уман човек. Илирска дворска канцеларија је израдила основно писмо за Гимназију, а цар Леополд II, Дипломом га је својеручно и потврдио 11. oктобра 1791. године. Митрополит Стратимировић  је приволео богатог карловачког трговца Сабова да новац који је желео да издвоји у добротворне сврхе, употреби за оснивање гимназије. Димитрије Анастасијевић Сабов дао је 20.000 форинти у сребру. Њему су се придружили и други имућни Срби из Карловаца, прикупивши  још 13.100 форинти. Митрополит Стратимировић је 15. Августа 1791. године известио илирског дворског канцелара о жељама Срба да отворе своју гимназију, о прикупљеним средствима и молбом се обратио да се Сабов одликује за своје доброчинство. Тада је основана наша гимназија.     Гимназија, ипак,  није почела да ради 1791.године. Цар Фрања I је, после свих перипетија, 12. децембра 1792. године потврдио друго закладно писмо  и одобрио наставни програм Гимназије. Тако је, након годину дана одлагања, за које је време паторонат Гимназије отворио припремну школу, Гимназија почела рад. Српска велика гимназија карловачка, убрзо по оснивању, постаје средиште српске  просвете, културе и духовности. У почетку су њени ђаци били из Карловаца и околине, али не задуго, у гимназију почињу пристизати ђаци из свих српских крајева.    До 1852. године Карловачка гимназија је била шесторазредна потпуна, а те године  гимназија је добила седми и осми разред. Залагањем патријарха Рајачића, од 1860. године, у гимназији се прославља Свети Сава као школска слава. Године 1872. Вуковим правописом је био исписан програм Велике гимназије Карловачке. Право на полагање завршног испита остварено је 1873. године. Гимназија је првих сто година деловала у старој згради Латинске школе. За то време, кроз њене учионице, прошло је више од 18.000 ученика. Стара  гимназијска зграда је порушена у априлу, 1890. године. Темеље новој згради осветио је патријарх Георгије Бранковић, 12.маја 1890. Новцем  браће Анђелић (патријарха карловачког Германа и сремскомитровачког свештеника Стефана), а по пројекту архитекте будимпештанског Јулија (Ђуле) Партоша, подигнута је нова, репрезентативна зграда, у српско-византијском стилу, са богато украшеним главним улазом. Градња је завршена 19. октобра, 1891. године и професори су могли отпочети предавања својим ђацима. О Светом Сави, 27. јануара 1892. године прослављена је школска слава у новој Свечаној сали, која као нова и данас стоји. Изнад богато украшеног улаза у Гимназију стоји: Браћа Анђелићи Српском народу.    Од 1907. године наставу у гимназији могле су да прате и девојке. У почетку, само оне које су живеле у Сремским Карловцима, да би увек могле бити под контролом својих родитеља. Потом су ученице почеле пристизати у Сремске Карловце на школовање из свих крајева у којима живе Срби. Од 1921. године гимназија постаје државна реална. Многи знаменити људи су били карловачки ђаци и професори, међу њима: Павле Соларић, Димитрије Давидовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Милован Видаковић, Јаков Герчић, Јосиф Рајачић, Стефан Шупљикац, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Бранко Радичевић, Илија Округић Сремац, Ђорђе Поповић Даничар, Коста, Димитрије и Иларион Руварац, Ђорђе Натошевић, Јован Чокор, Милорад Поповић Шапчанин, Милан Јовановић Батут, Јован Живановић, Радивоје Врховац, Милан Недељковић, Никола Радојчић, Димитрије Костић, Васа Стајић, Борислав Михајловић Михиз, Дејан Медаковић, Вида Огњеновић… „Историја Карловачке гимназије представља битан и частан део српске културне историје. Она је једна од најуспешнијих ковница модерне српске културе“, каже бивши ученик и професор Карловачке гимназије, историчар Никола Радојчић. „Заједно са гимназијом основана је и библиотека њена“, пише у првом штампаном школском Програму, за годину 1853. Или су књиге добијане на поклон „дароване од разних Гимназије наше пријатеља, или су набављане сопственим трошком гимназијског фонда“. Те године у библиотеци има 319 књига. Седамдесетих година 19. века издвајају се знатнија средства за куповину књига, а појединачна дела, па и целе своје библиотеке, Гимназији поклањају њени директори, професори, бивши ђаци, добротвори, патрони и пријатељи, научна друштва и установе, књижари и издавачи. До данас су сачуване књиге са посветама првих директора Гимназије: Јована (Јохана) Гроса, Андрије Волнија, Георга Карла Румија, као и њених првих професора: Кирила Араницког, Јоана Живковића, Јована Живановића, који је целу своју библиотеку завештао Гимназији. Ту је и легат Патријарха Германа Анђелића; легат Теодора Радичевића, ђака карловачког и оца Бранка Радичевића, најчувенијег карловачког ђака; Јована Герчића, првог Србина директора Гимназије, легат Паје Адамова Марковића, професора Гимназије, књижевника, оснивача „Бранковог кола“… и многи други знаменити грађани завештавали су своје књиге гимназијској библиотеци (барон Александар Рајачић, архимандрит Антоније Нако, црногорски књаз Никола Петровић…)    Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља , које је штампао о свом трошку, Библиотеци је 1897. године поклонио краљ Александар Обреновић. Књига по језицима има највише на српском и хрватском језику, а одмах потом на латинском и немачком језику, те грчком, руском, чешком, француском, мађарском, италијанском, енглеском, румунском језику. Карловачка гимназија је власник и чувар ове Спомен библиотека, коју чине 18198 књига и 8481 годиште периодике, егземлари, велики број српских књига 18. И 19. века, штампаних србуља, рукописа, часописа и листова. Својом целином Библиотека је споменик културе. Збирка је смештена у репрезентативној просторији Карловачке гимназије и плени лепотом и богатством сваког посетиоца. Приредила Јелена Ратков Квочка, проф.