Kada pomenemo muzikoterapiju, sama reč „terapija“ nas navodi na pomisao o lečenju muzikom prvenstveno obolelih lica ili osoba sa određenim smetnjama u razvoju. Muzikoterapija, kao vid lečenja, je u sve većoj ekspanziji u svetu, a počev od 19. veka, psiholozi počinju bolje da proučavaju lekovito dejstvo muzike, ali i konkretnog zvuka, melodije, harmonije i tonskih boja pojedinih instrumenata, u procesu lečenja i poboljšanja stanja obolelog čovečjeg tela i duše. Muzikoterapija se u svetu primenjuje u svim granama medicine: u internoj medicini i pedijatriji; u fizikalnoj medicini i rehabilitaciji; u otorinolaringologiji; u stomatologiji; u ginekologiji i akušerstvu; u psihijatriji; u neurologiji; u kardiologiji, itd.

Ipak, mnogi zanemaruju uticaj muzike (kako pozitivan, tako i negativan) i na ZDRAVE osobe! Terapija muzikom u savremenom svetu je postala jedna od glavnih životnih neophodnosti, kako dece, tako i odraslih. Zdrava populacija se obraća muzikoterapeutima za dobrobit sebe, svojih najbližih i društva u celini, odnosno radi podizanja kvaliteta života. Tehnike muzikoterapije kod dece i odraslih uglavnom se primenjuju u cilju podsticanja kognitivnog i emotivnog razvoja ličnosti, u prevenciji bolesti, za poboljšanje efikasnosti i produktivnosti u učenju i radu,  kao i za razvoj kreativnosti i duhovnosti.

“Bez muzike život bi bio pogrešan.“ –  rekao je čuveni filozof Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche, 1844-1900).

Znanje o lekovitom svojstvu muzike seže sve do drevnih vremena. Starim narodima je bilo poznato da je muzika pravi melem za dušu. Verovanje u preobražavajuću moć pojedinih svesno selektovanih zvukova bilo je rašireno i u drevnoj Kini, gde je muzika korišćena radi objedinjavanja tela, srca i uma. Nažalost, u savremenom načinu življenja u najrazvijenijim zemljama sveta, svi aspekti našeg bića – telo, um i duh – podvrgavaju se, bilo dobrovoljno ili prinudno, zapanjujućoj količini buke, kao i raznim ritmovima i zvukovima (brujanjima automobila, aviona, bušilica, mobilnih telefona, alarma i sirena na kolima, i slično). Postoji opšta nesvesnost u pogledu neizbrisivih posledica svih tih zvuka na suptilne elemente svesti i memorije. Mi najveći deo vremena ne slušamo te zvuke ili muziku, već ih samo čujemo. Čak i da se radi o muzici „negde u pozadini“, na koju ne obraćamo pažnju, ona potajno deluje na naš nervni sistem. Jedini način da to pokušamo da preobrazimo i unapredimo svoj život je da stalno budemo svesni muzičkih energija koje nas okružuju, koje „prodiru“ u naš organizam, ispoljavaju na nama svoje sugestivne moći i na taj način nas potčinjavaju svome uticaju. U savremeno doba, pored hemijskog i psihološkog zagađenja, sve je primetnije i osetnije zvučno zagađenje.

Moramo biti svesni da svaka muzika, ma kakva da je, utiče na naše raspoloženje, na osećanja, čak i na formiranje osobina ličnosti, pa stoga i na ponašanje koje iz toga proističe! Tiha i mirna muzika ne mora samo da nas opušta, već može i da nas osnažuje, jer taj unutrašnji sklad koji uspostavimo u svom organizmu daje i snagu našem fizičkom telu. Muzika lišena sklada deluje uznemirujuće, onesposobljava nas da se suočimo sa problemima, jer nam umanjuje sposobost rasuđivanja. Pod uticajem harmonične muzike, u svakom biću dolazi do skladnog restrukturisanja: podstiče se i razvija plemenitost, ljubav, dobrota, empatija, a istovremeno se lakše nosimo sa nevoljama. Da rezimiramo: neka muzička dela su škodljiva, dok druga imaju umirujuća i produhovljujuća dejstva. Neki oblici muzike preterano uzbuđuju i stoga iznuruju, dok drugi takođe podstiču, ali bez iscrpljivanja snage.

Koliko muzika utiče na naša osećanja više nego bilo koji drugi, recimo, vizuelni doživljaj, možemo utvrditi iz sledećeg primera: kada gledamo neki film, bez obzira koliko jedna konkretna scena delovala bezazlena i opuštena (recimo, dete dok se igra ili kućni ljubimac dok spava), ako je muzika koja prati tu scenu napeta, u nama će preovladati osećanje uznemirenosti, naslućivanja opasnosti, iščekivanja neke nesreće… Dakle, muzika, odnosno zvuci, najsnažnije utiču na naša osećanja i doživljaj određene situacije, bez obzira da li vizuelni prikaz sugeriše nešto sasvim suprotno.