МУЗИКОТЕРАПИЈА КОД ДЕЦЕ

Када поменемо музикотерапију, сама реч „терапија“ нас наводи на помисао о лечењу музиком првенствено оболелих лица или особа са одређеним сметњама у развоју. Музикотерапија, као вид лечења, је у све већој експанзији у свету, а почев од 19. века, психолози почињу боље да проучавају лековито дејство музике, али и конкретног звука, мелодије, хармоније и тонских боја појединих инструмената, у процесу лечења и побољшања стања оболелог човечјег тела и душе. Музикотерапија се у свету примењује у свим гранама медицине: у интерној медицини и педијатрији; у физикалној медицини и рехабилитацији; у оториноларингологији; у стоматологији; у гинекологији и акушерству; у психијатрији; у неурологији; у кардиологији, итд.

Ипак, многи занемарују утицај музике (како позитиван, тако и негативан) и на ЗДРАВЕ особе! Терапија музиком у савременом свету је постала једна од главних животних неопходности, како деце, тако и одраслих. Здрава популација се обраћа музикотерапеутима за добробит себе, својих најближих и друштва у целини, односно ради подизања квалитета живота. Технике музикотерапије код деце и одраслих углавном се примењују у циљу подстицања когнитивног и емотивног развоја личности, у превенцији болести, за побољшање ефикасности и продуктивности у учењу и раду, као и за развој креативности и духовности.

“Без музике живот би био погрешан.“ – рекао је чувени филозоф Фридрих Ниче (Фриедрицх Ниетзсцхе, 1844-1900).

Знање о лековитом својству музике сеже све до древних времена. Старим народима је било познато да је музика прави мелем за душу. Веровање у преображавајућу моћ појединих свесно селектованих звукова било је раширено и у древној Кини, где је музика коришћена ради обједињавања тела, срца и ума. Нажалост, у савременом начину живљења у најразвијенијим земљама света, сви аспекти нашег бића – тело, ум и дух – подвргавају се, било добровољно или принудно, запањујућој количини буке, као и разним ритмовима и звуковима (брујањима аутомобила, авиона, бушилица, мобилних телефона, аларма и сирена на колима, и слично). Постоји општа несвесност у погледу неизбрисивих последица свих тих звука на суптилне елементе свести и меморије. Ми највећи део времена не слушамо те звуке или музику, већ их само чујемо. Чак и да се ради о музици „негде у позадини“, на коју не обраћамо пажњу, она потајно делује на наш нервни систем. Једини начин да то покушамо да преобразимо и унапредимо свој живот је да стално будемо свесни музичких енергија које нас окружују, које „продиру“ у наш организам, испољавају на нама своје сугестивне моћи и на тај начин нас потчињавају своме утицају. У савремено доба, поред хемијског и психолошког загађења, све је приметније и осетније звучно загађење.

Морамо бити свесни да свака музика, ма каква да је, утиче на наше расположење, на осећања, чак и на формирање особина личности, па стога и на понашање које из тога проистиче! Тиха и мирна музика не мора само да нас опушта, већ може и да нас оснажује, јер тај унутрашњи склад који успоставимо у свом организму даје и снагу нашем физичком телу. Музика лишена склада делује узнемирујуће, онеспособљава нас да се суочимо са проблемима, јер нам умањује способост расуђивања. Под утицајем хармоничне музике, у сваком бићу долази до складног реструктурисања: подстиче се и развија племенитост, љубав, доброта, емпатија, а истовремено се лакше носимо са невољама. Да резимирамо: нека музичка дела су шкодљива, док друга имају умирујућа и продуховљујућа дејства. Неки облици музике претерано узбуђују и стога изнурују, док други такође подстичу, али без исцрпљивања снаге.

Колико музика утиче на наша осећања више него било који други, рецимо, визуелни доживљај, можемо утврдити из следећег примера: када гледамо неки филм, без обзира колико једна конкретна сцена деловала безазлена и опуштена (рецимо, дете док се игра или кућни љубимац док спава), ако је музика која прати ту сцену напета, у нама ће преовладати осећање узнемирености, наслућивања опасности, ишчекивања неке несреће… Дакле, музика, односно звуци, најснажније утичу на наша осећања и доживљај одређене ситуације, без обзира да ли визуелни приказ сугерише нешто сасвим супротно.