– Пре месец дана смо дошли у ситуацију да размишљамо о отказивању Меморијала, јер је све указивало на то да ово пијанистичко такмичење као да никоме не треба осим групи ентузијаста окупљених око Музичке школе “Исидор Бајић”, који га потпуно волонтерски организују. Илустрације ради, уместо да сада договарамо детаље VIII меморијала, који ће бити одржан 2016, ми још увек немамо ни буџет за овај који почиње кроз десетак дана  – каже за “Дневник” директорка МШ “Исидор Бајић” Радмила Ракин Мартиновић. – Међутим, онда нам се стицајем околности „догоди” Алис Херц-Сомер, која нам је дала снагу да истрајемо, јер њен животни мото је да чак и у лошим временима увек постоји нешто добро.

Алис Херц Сомер је рођена 1903. у Прагу, у јеврејској породици која је пријатељевала с Францом Кафком и Густавом Малером. Од малих ногу усмеравана ка музици, концертни деби имала је као тинејџерка, а потом су се ређали наступи диљем Европе. Други светски рат је дочекала у родном граду, у којем је најпре била под присмотром, да би је у јулу 1943, заједно са супругом Леополдом Сомером и шестогодишњим сином Рафаелом, нацисти интернирали у концентрациони логор Терезијанштат.

Леополда ће убрзо послати у Аушвиц и умреће у Дахау шест недеља пре краја рата, а Алис ће, у стилу Бенинијевог “Живот је леп”, учинити све да Рафаел што мање осети страхоте логора. Прихватиће да буде и чланица логорског оркестра и до ослобођења ће одржати више од 100 реситала, правећи од сваког представу за малог сина. Рафаел ће бити једно од само 130 деце које ће преживети Терезијенштат и после рата ће постати познати виолончелиста, а Алис ће се у Израелу, у који је емигрирала 1949, посветити педагогији. “Знам да свет може бити страшно лош, али ја у њему тражим само оно добро, лепо… Музику!”, Алисине су речи.       

– Након тог сусрета с Алис Херц Сомер добили смо снажну ињекцију воље да наставимо овим путем у који дубоко верујемо. Више нисмо имали дилему: Меморијала ће бити упркос свим медиокритетима који су ничим заслужено добили могућност одлучивања, јер смо јако у праву и немамо право на то да сада одустанемо, немамо право да дозволимо да нам неко поквари нешто што је добро, вредно… Алис нам је вратила веру у то што радимо и цео овогодишњи Меморијал биће њој посвећен. Њена животна прича нам је свима лекција да се ничим не може оправдати престанак вере у добро, лепо, у уметност, музику…

Прво издање Меморијала „Исидор Бајић”, одржано 2002, окупило је углавном младе пијанисте из региона, да би већ 2004. такмичење „експлодирало” мимо свих очекивања и пријаве су стигле из чак 25 земаља. Ове године је реч о 250 учесника из 27 земаља, при чему ће се у ударној, „Ц” категорији, надметати 48 младих уметника.

Међутим, Радмила Ракин Мартиновић истовремено указује и на својеврстан парадокс да је интересовање младих пијаниста за учешће на Меморијалу много веће у САД него у Србији. Као илустрацију, она наводи чињеницу да се у овом тренутку на нашим академијама школује више од 100 студената клавира, али их се мање од десет пријавило за учешће на Меморијалу, иако је он прилика да се, ако ништа друго, представе врхунским светским педагозима који им могу помоћи у даљем школовању.

– Такође је веома важна и чињеница да у оквиру Меморијала пијанисти имају могућност да одвирају и реситал, и да наступе и са гудачким квартетом и са филхармонијским оркестром, што је реткост на сличним конкурсима у свету. Нажалост, док многи наши млади клавиристи примарно размишљају о новчаном износу прве награде, дотле њихове колеге са Запада или из Кине и Јужне Кореје, више цене управо ту чињеницу да им се пружа могућност да своје пијанистичко умеће покажу у различитим видовима музицирања.

За младог пијанисту, који долази на Меморијал, од изузетног значаја је и састав жирија, јер он најбоље сведочи о компетенцији и квалитету самог такмичења. Ове године ће свој суд о тренутним извођачким дометима учесника, али и потенцијалу који у перспективи могу да развију, давати Пјер ван дер Вестхојзен (Јужна Африка/САД), Јуриј Богданов (Русија), Антони ди Кристофано (Италија), Алберт Мамриев (Израел), Валдемар Војтал (Пољска), Аћиле Гало (Италија) и Леонел Моралес (Шпанија).

– Протеклих 12 година, односно досадашњих шест едиција, релативно је кратак период за давање оцене домета Меморијала у погледу значаја прве награде. Чињеница да имамо лауреате који су изузетно успели, али имамо и оне који су у међувремену једноставно потонули. У сваком случају, нити желим нити могу да поредим Меморијал са конкурсима попут Шопеновог у Варшави, Чајковског у Москви или Ван Клајбурновог у Форт Ворту, који се организују деценијама, али могу да кажем да наше амбиције јесу такве, да у перспективи победа у Новом Саду заиста младом пијанисти буде капиталан добитак у каријери који ће му отворити многа врата.

Мирослав Стајић