МУЗИЧКА ШКОЛА „ИСИДОР БАЈИЋ“ - Нови Сад

Улаз у Галис

О Исидору Бајићу
“У Музичкој школи мора сваки ученик учити и спремати се за час – не ослањати се на учитеља, а сам ништа не радити. У Музичкој школи ђак се упућује на самосталан рад и дужност, а то утиче на васпитање карактера дететова. Ученик је сигуран да ће добити добру наставу.

Музичка школа свестрано васпитава ученика. Она не само да учи ученика добро свирати, него учећи га теорији музичких наука, васпитава га да музику као науку разуме и да у њој ужива. У Музичкој школи ученик има прилику да се упозна са музичком литературом. Васпитање музичко је у школи много јефтиније него иначе.

Музичка школа је културни завод који има озбиљан задатак и који је пред јавности одговоран за успех.”

Исидор Бајић,

Нови Сад, 1909. године

Име Исидора Бајића је синоним разгранатог стваралачког духа у многим областима музичког живота Новог Сада и Војводине на прелазу из 19. у 20. век: био је педагог, организатор музичког живота, музички писац, издавач, мелограф и композитор (познат као аутор хорова “Српкиња” или “Еј, ко ти купи”, …)

Рођен је у Кули 16. августа 1878. године. Гимназију је завршио у Новом Саду, где је већ као ђак помагао професору Јовану Грчићу у музичким пословима. У шестом разреду почео је да компонује, а у осмом је дириговао ученичким хором. По повратку из Будимпеште где је најпре студирао права, а затим Музичку академију, постао је редовни наставник појања и певања у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас Гимназија “Јован Јовановић Змај”) и на том месту радио од 1901-1915. године.. Учио је ђаке и свирању на виолини, клавиру и тамбури, формирао гудачки и тамбурашки оркестар, дириговао гимназијским хором и помагао даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима Концерти које је приређивао, нарочито Светосавске беседе, превазилазили су ниво и оквир аматерских школских приредби.

Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је “Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији” (1912). Основао је Музичку школу у Новом Саду 1909. године, после “Школе пјенија” Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију таквог типа на тлу Војводине.

У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тог времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (“Певање као педагошко средство и корист његова”; “Српска црквена, народна и играчка музика”; “Како треба чувати и неговати глас”; “Како треба учити музику у препарандији и богословији”; “Наше црквено појање” и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију “Српска музичка библиотека” и часопис “Српски музички лист” (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички часопис у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: “Клавир и учење клавира” (1901) и “Теорија правилног нотног певања” (1904).

Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима с певањем и опери “Кнез Иво од Семберије”. Српско црквено појање упоредивао је са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова, у лето 1911. године. Обраћао се лично преосвећеном господину Лукијану Богдановићу, православном српском епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).

У композиторском стваралаштву обухватио је жанрове који су могли да наду примену у складу са музичким укусом и нивоом изводаштва свог времена: соло песме (циклус “Песме љубави”, “Албум песама у духу српских народних песмама”, “Српске народне песме из Мокрањчевих руковети”, “Сељанчице”, “Јесен стиже дуњо моја”); клавирске композиције (“Албум композиција за гласовир”, “За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу”, „Српска рапсодија“); камерна дела (“Песма без речи”, “Пиззицато полка”, “Романса”); оркестарска дела (“Магла пала”, “Елегија”, “Опроштајни поздрав Драги Ружицки”); хорске композиције (“Песма о песми”, “Ловачки збор”, “Божествена Литургија”, “Гусларева смрт”, “Из мога даковања”, “Из моје градине”); комаде с певањем (“Ђидо”, “Ракија”, “Мена”, “Дивљуша”). Опера “Кнез Иво од Семберије”, хронолошки пета компонована, а друга изведена српска романтичарска опера са националним мотивима, према истоименој историјској драми Бранислава Нушића, премијеру је имала 6/19. јануара 1911. године .

Умро је у Новом Саду 16. септембра 1915. године. Имао је само 37 година.