Трагом Мокрањца

Није поменути концерт једини повод нити циљ да се прошетамо кроз време и подсетимо на свестраност и значај великана српске музичке историје. Потреба да овај напис осване баш 28. септембра, на дан Мокрањчеве смрти, сто година касније, условљена је поштовањем, пијететом и свешћу да само једног таквог имамо – великог Стевана, постојаног Стојановића, надалеко чувеног Мокрањца!

Иако је углавном живео и стварао у Београду, Европу пропутовао од Босфора до Санкт Петерсбурга, преминуо у Скопљу (родном граду мајке Марије Миланове Стојановић), ипак је Неготин место где је дух Мокрањчев најживљи – где и улица, и главни трг, и музичка школа, и апотека, и локални кафић носе његово име; где лепоту и енергију хорског певања и појања 49 година истрајно негује фестивал „Мокрањчеви дани“, а музика Стевана Стојановића одјекује салом Дома културе, портом Цркве Светог Ђорђа, учионицама Музичке школе…

Ту у, овог септембра кишом окупаном, Неготину стоји очувана музеј-кућа у којој је рођен – тучена земљана грађевина ниских стропова, аутентичног намештаја, ћилима, прибора, фотографија, иконе Светог Николе (заштитника породице Стојановић) смештених у две просторије лево од улаза у којима је вишечлана породица живела. Кућа у којој је Мокрањац први пут удахнуо крајински ваздух, у којој га је сестра прва описменила, а старија браћа подучавала, у којој му је мајка уз огњиште певала и песмом га увела у непресушни извор будућег уметничког надахнућа – лепоту, искреност, храброст, емоционалност и поетичност народне световне и црквене музике. Она је певала, а он својим слухом и природним даром упијао. Сабирање гена и мелодија дубоко утканих у његова сећања из детињства са искуством стеченим у западно-европској традицији изученој током студијских боравака у Минхену, Риму и Лајпцигу, хоровођству, певачком умећу, искреној и исконској вези са српско-македонским коренима и јужнословенском традицијом, изнедрио је Мокрањац богатом композиторском опусу: у нанизаних 15 Руковети, Приморским напјевима, Козару, Сељанчицама, соло песмама Лем-Едим и Три јунака, музици за позоришни комад Ивкова слава, Опелу, Литургији Св. Јована Златоустог, Херувимској песми, Тебе Бога хвалим, Акатисту Богородици, Псалм 137 и многим другим аутентичним и јединственим делима музичког реализма, слично првим српским реалистичним писцима, Миловану Глишићу и Лази Лазаревићу.

Десни део музеја, накнадно откупљен и преуређен у спомен собу, сликовита је ретроспектива важнијих Мокрањчевих активности: наставника музике у Првој београдској гимназији, учитеља појања у Богословији, сакупљача и записивача народних световних и црквених мелодија, писца прве фолклорне студије о њима и пионира музичке науке код нас, преданог хорског певача али и дугогодишњег диригента Првог београдског певачког друштва (1887-1914), покретача Савеза певачких друштава (1903), оснивача првог гудачког квартета у Србији (1889), оснивача, професора и директора прве музичке школе у Београду и Србији (1899) која и данас носи његово име, дописног члана Српске краљевске академије (1906), дописног члана Француске академије уметности (1911). Један кутак спомен собе представља верну интерпретацију Мокрањчеве београдске радне просторије са писаћим столом, наливпером и мастилом, нотама, клавиром, портретима, као и двема скулптурама – Лира и Светионик, на коме су уклесани називи свих Мокрањчевих дела.

У дворишту родне куће, монументална скулптура гордог става племенитог уметника.

Неготински музеј „Крајина“ такође чува успомене на српског музичког поету – кутије оригиналних дописница са европских концертних турнеја са Првим београдским певачким друштвом исписаних црним мастилом дугих потеза, упућених супруги Милици -Мици (рођеној Предић), као и књига телеграма који је брачни пар Стојановић добио поводом венчања. О њиховој дубокој емотивној и уметничкој вези – о чланици хора Милици Предић и диригенту Стевану Стојановићу, који ју је увек стављао у први ред, испред себе, да би је стално гледао изблиза, дирљиво сведоче њене речи: „Ушла сам у нов живот, са највећом жељом да ти угодим, да ти живот буде мио, да можеш са још више воље и љубави да се посветиш својој струци, својим Руковетима, које сам и ја толико волела“.

Данас, 28. септембра 2014, у Храму Светог Саве 1100 певача ће певати Литургију и Опело поводом стогодишњице од Мокрањчеве смрти, биће приређена изложба о његовом животу и раду Мокрањца, приказан филм „Мокрањац заувек“, приређени концерти хорова, презентација Мокрањчеве инструменталне музике, стручна предавања, као и програм „Како се слуша Мокрањац“ намењен дечјој популацији. За уметника и дипломату, педагога и креативног ствараоца, активног актера друштвеног живота и суптилног особеног аналитичара српске духовне и материјалне културе, певача, виолинисту, диригента и композитора – великог Стевана, постојаног Стојановића, надалеко чувеног МОКРАЊЦА!

***

У помену Мокрањцу учествовало је и 64 некадашњих и садашњих ученика Музичке школе „Исидор Бајић, као и четворо професора: Марко Асурџић; Ана Ковачић, Данијела Кличковић и диригент Тамара Адамов Петијевић. Мешовити хор школе је тим поводом добио и Захвалницу за учешће у овом дирљивом, достојанственом уметничком догађају.

Данијела Кличковић

помоћник директора