ОСНОВНА ШКОЛА "НИКОЛА ВУКИЋЕВИЋ"

Крајем XIX века, и почетком века у којем смо сви ми рођени, град Сомбор  налазио се у оквирима државе која се звала Аустро-Угарска. И тада, као и данас, у Сомбору су живели људи који су припадали различитим народима. Ту су живели и школовали се, поред Немаца и Мађара, и Срби, Хрвати, Буњевци, Јевреји… О школовању српске деце у Сомбору бринула се Православна  општина Сомбор, као што се и о школовању припадника других народа бринула одговарајућа црквена организација. Ученици су разврставани у школе по верској припадности. Српска популација имала је проблеме са проналаском школског простора. Решавању овог проблема у огромној мери помогла су два богата а хумана Сомборца: Никола и Ђока Михајловић. С обзиром на то да су пред крај живота имали приличну имовину, а нису имали потомство, млађи брат, Ђока, постигао је договор са Црквеном општином да се, након његове смрти, њихова имовина искористи у хуманитарне сврхе. Договорено је да се сруши породична кућа Михајловића и да се на том плацу изгради школска зграда. Изградња и одржавање зграде финансираће се коришћењем великог земљишног поседа Михајловића. Након смрти браће (обојица су умрли 1895. године) кренуло се у реализацију тестамената. Настава у новој школској згради заживела је 1903. године. Те године, 6. септембра, извршено је свечано посвећење зграде и она је примила своју прву генерацију ученика. Први директор школе био је Никола Вукићевић, истакнути педагошки радник. По њему је наша школа и добила име. Школска зграда је кроз године свог постојања пролазила кроз периоде мира и ратова, али је остала чврста до данашњег дана. Мењале су се државе у чијем саставу је био Сомбор, а највећа промена настала је 1918. године када је Сомбор постао саставни део Краљевине Србије, тј. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Мењала су се често и имена Школе. У самом почетку Школу „срећемо“ под именом Средишња школска зграда, Централна школска зграда и Централна православна вероисповедна основна школа. Од 1920. године све школе изузете су из управе цркава и стављене под контролу државе. То је важило и за нашу школу. Тако, године 1922. у документима проналазимо да се наша школа звала Женска централна основна школа. Очигледно је да деца нису више разврставана у школе по припадности неком народу, већ по полној припадности. Наредних година се одустало и од такве поделе па су формирана мешовита одељења. Најстарији пронађени документ у којем се Школа назива по својим добротворима потиче из 1931. године: Државна основна школа  „Браћа Михајловић“. То име је носила и кратко време после Другог светског рата, а све време свог рада у њој, праксу су обављали ученици Учитељске школе. Због тога, Школа је знана и под именима Вежбаоница и Основна школа „Вежбаоница“. Јесен 1946. године „донела“ је одлуку о брисању имена свим основним школама у Југославији и о њиховом нумерисању, нпр. Оновна школа број 1, па Основна школа број 2 и тако редом, у зависности од тога колико има школа у граду. Тако је наша школа названа Основна школа број 1, Вежбаоница, а од 1950. године Осмољетка број 1 јер је основна школа од тада трајала осам година. Данашње име Школа добија 6. септембра 1953. године.        Поред данашње старе зграде Школе, а на месту новог дела школске зграде, налазила се једна стара стамбена зграда зидана крајем 19. века. Она је временом преуређена и у њој су формиране две учионице и фискултурна сала, тако да је наша школа била у то време једина школа у граду са фискултyрном салом. Пошто је yвек имала проблема са смештајем ученика, у дворишту је изграђена помоћна зграда за потребе домаћинства и практичне обуке. Нова зграда изграђена је 1982. на месту раније описане зграде и спојена је у приземљу ходником са старим делом зграде. Тако је Школа добила нову фискултурну салу, кабинет хемије и биологије, простор за библиотеку и три учионице опште намене.       2003. године Школа слави 100 година свога постојања и носи име свог првог директора, истакнутог просветног радника друге половине 19. и почетка 20. века, Николе Вукићевића. Од школске 2001/2002 године наша школа обележава као свој Дан школе 6. септембар, датум када је давне 1903. године Школа почела са својим радом.      Ову школу завршили су реномирани научници, уметници и спортисти светског гласа. Између осталих Радивоје Кораћ, истакнути кошаркаш по чијем имену Кораћев куп носи име; Богдан Маглић, професор физике, члан САНУ; Стеван Коички, професор хемије и физике, потпредседник САНУ-а; Милан Коњовић, сликар; Вељко Петровић, књижевник, и многи други. фото: Славољуб Хилченко