OSNOVNA ŠKOLA „DR DRAGAN HERCOG“ - Beograd

Ulaz u Galis

Kako je osnovana škola

Kada je, sada već daleke 1961. godine otišla da obiđe Institut za TBC, odnosno da vidi radno mesto za koje je konkurisala naša sagovornica Natalija Čakić bila je u velikoj dilemi. Jer, zgrada ovog instituta delovala joj je nekako sivo i tmurno, uslovi rada bili su neodgovarajući, a obrazovanje bolesne dece, kod nas u to vreme još pionirski posao za koji je konkursila činio joj se težak i pun nepoznanica. Ipak, mladost, želja da se prihvate izazovi jednog humanog posla, a pre svega podrška na koju je naišla kod zdravstvenih radnika te ustanove učinili su svoje. Gospođa Čakić je prihvatila posao i kao prosvetni radnik koji se bavio obrazovanjem bolesne dece provela gotovo čitav radni vek.

Bila je i član Matične komisije prilikom osnivanja naše škole, a potom – sve do penzionisanja i član kolektiva OŠ „Dr Dragan Hercog“. Zato je razgovor sa njom važno svedočanstvo o tom vremenu, početcima rada sa bolesnom decom u našoj zemlji, ali i razlozima i načinom na koji je naša škola osnovana.

– Kada sam došla u Institut za TBC prvo što sam zatekla bila je velika trpezarija u kojoj se sa decom radilo po grupama. Dece je bilo mnogo, sistem rada sa njima nije do kraja bio izrađen, a ceo taj bolnički ambijent delovao mi je nekako sivo, pa sam se pitala da li da odustanem. Ali, profesor dr. Grujić, veliki humanista, koji je u to vreme bio i direktor Instituta me je ohrabrio i iskazao spremnost da mi zajedno sa ostalim medicinskim osobljem pomogne. Tako sam počela da radim u bolničkim odeljenjima Instituta za TBC, seća se gospođa Čakić.

U to vreme bilo je mnogo dece koja su bolovala od tuberkuloze pluća, tuberkuloze kostiju, dečje paralize i drugih bolesti koje su zahtevale dugotrajno, a ponekad i višegodišnje bolničko lečenje. Zato i ne čudi što je inicijativa da se ovakva odeljenja formiraju potekla upravo od medicinskog osoblja, odnosno od lekara – humainsta koji su lečili tu decu. Zato je i gospođa Čakić za svoje ideje i akcije od početka imala podršku medicinskog osoblja Instituta za TBC. Promena se brzo osetila i odmah je postalo jasno koliko bolesnoj deci znači ta „njihova“ škola.

– Predavala sam u to vreme i nižim i višim razredima i zato sam pozvala koleginicu Vanju da mi se pridruži. Podelili smo predmete, povezali se sa školom „Petar Petrović Njegoš“ od koje smo dobili dnevnike, klupe, tablu…, a zahvaljujući doktoru Grujiću institut nam je ustupio prostor na drugom spratu bolnice u kojoj su bile opremljene  dve učionice. Odmah se osetilo koliko je sve to značilo deci. Kada bi se, onako u koloni, dvoje po dvoje penjali do učionica celokupno osoblje i ostali pacijenti bi nas pratili, a u njihovim očima ogledala se radost koja se nije dala sakriti, ističe Natalija Čakić.

Susret sa jednim dečakom, starim 14 godina, koji je već dve godine bio u bolnici i veoma patio što je, zbog toga ostao u šestom razredu nije je mogao ostaviti ravnodušnom. Zato je od Osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“ u čijem sastavu su se nalazila „bolnička odeljenja“ Instituta za TBC zatražila da se i deci starijih razreda pruži prilika da budu ocenjeni. Ta inicijativa je ustvojena, a onom dečaku je, na njegovu veliku radost omogućeno da po skraćenom programu za godinu dana završi dva razreda. Ali, gospođa Čakić, kao i ostali prosvetni radnici koji su tada držali časove po beogradskim bolnicama brzo su osetili i nedostatke ovakve organizacije posla.

– Stalno smo imali utisak da se nalazimo na „repu“ nastavnog procesa u školama kojima su pripadala bolnička odeljenja i da se u njima nedovljno pažnje i prostora posvećuje radu sa bolesnom decom. Situacija je već odavno nalagala da se naš rad objedini i sistemski reši, odnosno da se osnuje posebna škola za obrazovanje ove dece. Tu inicijativu su svesrdno podržali i lekari koji su svojevremeno inicirali da i deca u bolnicama budu obuhvaćena nastavom, seća se gospođa Čakić.

Prilikom osnivanja naše škole veoma se vodilo računa i o dotadašnjim iskustvima u obrazovanju deca sa zdravsvenim problemima. To je jedan od razloga što je i gospođa Čakić, na predlog Pedagoškog zavoda izabrana za člana Matične komisije koja je, 1969. godine imala zadatak da Skupštini grada predloži osnivanje škole i principe na kojima će ona raditi. Matičnom komisijom je, seća se predsedavao Dobrosav Dimić. Komisija je pažljivo analizirala sve do tada poznate podatke – broj odeljenja koji je postojao po bolnicama, njihovu strukturu, broj dece koja su kroz prošla kroz ova odeljenja, bolesti od kojih su lečeni, upoznala se sa domaćim i svetskim iskustvima u obrazovanju bolesne dece i na osnovu tih saznanja sačinila elaborat, odnosno predlog Skupštini grada za osnivanje škole. Kada je Skupština grada donela odluku o osnivanju naše škole Matična komisija je raspisala konkurs za prijem radnika. Kao neko ko je, od tada pa sve do penzionisanja radio u ovoj školi gospođa Čakić na kraju poručuje:

– Sećam se svečanosti u Skupštini grada na kojoj je naša škola osnovana i radosti što smo konačno dobili „svoju“ školu za koju će nas vezivati isti način rada, isti problemi i isti obrazovani ciljevi. Od tada je prošlo dosta godina, ali ono što je važilo u to vreme važi i danas, a to je da za ovaj posao nije dovoljna samo odgovarajuća stručna sprema. Važno je da se čovek za njega rodi  i da nosi u sebi nešto humano i plemenito što će moći da prenese na đake. Jer, ako toga nema uzalud su sva teorija i svo znanje ovoga sveta.