GIMNAZIJA „DUŠAN VASILjEV“ - Kikinda

Dr Jovica Trkulja

NEIZBRISIV TRAG DUHOVNOSTI KIKINDE

– Povodom 160. godišnjice Kikindske gimnazije –

Poštovani profesori i saradnici Kikindske gimnazije,

Cenjeni časnici grada,

Dame i gospodo, dragi učenici i prijatelji,

Ukazana mi je čast, da među tolikim mudrim i učenim izdancima naše Gimnazije, kažem koju reč o šest fragmenata iz njene duge i bogate povesti.

1. Strahopoštovanje Gimnazije

Iako sam rođen u Kikindi, odrastao u njoj i često joj se vraćao, priznajem da sam Kikindu i našu Gimnaziju u njoj uvek doživljavao sa strahopoštovanjem. Kada sam nakon 12 godina idiličnog života u Nakovu, kao dečak došao da živim u Kikindi, ona je u mojim očima izgledala ogromna. Moj doživljaj Kikinde i Gimnazije bio je sličan doživljaju Crnjanskog iz 1923. godine kada je zabeležio: „Nigde sokaci nisu tako dugački kao u Kikindi. Tamo su sve kuće velike. Tamo ljudi imaju velike brkove, velike šubare, velike stomake, velike čizme…“.

Danas, posle mnogih gradova koje sam video i upoznao, Kikinda je, iako je izgubila predznak „velika“ u svom imenu, za mene ostala velika. Velika po svom kosmopolitizmu svetske varoši u kojoj se prepliću različiti jezici, folklori, kulture, po svojim privrednim, kulturnim, umetničkim i naučnim dometima. Velika po svojim lučonošama i neimarima.

Okosnicu takve Kikinde činile su njene škole: od osnovnih, preko Škole učenika u privredi, Tehničke do Pedagoške, Ekonomske i – naše Gimnazije, kao krune. To je prostor koji spaja i povezuje, u kojem se uspostavljaju s jedne strane mostovi između različitih naroda, religija i civilizacija i, sa druge strane, između generacija. Najzad, u vreme moje mladosti, to je bio prostor društveno-ekonomskog i duhovnog uspona koji je pulsirao renesansnim životom. Kao dečak, ja sam upoznavao i otkrivao upravo takvu školu i takvu Kikindu.

2. Formiranje nacionalne svesti

U dugoj i tegobnoj istoriji Kikinde, zlatnim slovima je ispisana 1858. godina kada je otvorena prva srednja škola u gradu – Velikokikindska gimnazija – u početku četvorogodišnja škola smeštena u zgradi Kurije. Krajem HIH veka za samo godinu dana izgrađena je nova zgrada, te je 4. septembra 1900. počela sa radom nova osmogodišnja Velikokikindska viša gimnazija na mađarskom jeziku.

Na formiranje mladih kikindskih gimnazijalaca presudno su uticale specifične okolnosti i prilike u Velikokikindskom privilegovanom dištriktu i u Velikoj Kikindi tokom XIX i početkom XX veka. U to vreme patriotski i nacionalni zanos i građanski konzervativizam bio je karakterističan za duhovni i kulturni prostor Velike Kikinde.

Tada je u Velikoj Kikindi bilo uobičajeno da deca iz porodica intelektualaca, zanatlija i trgovaca uče škole na različitim jezicima (srpskom, mađarskom i nemačkom) i tako savladaju pored maternjeg još dva jezika. Često su roditelji namerno birali više škola u raznim mestima u kojima su njihova deca učila na različitim jezicima i ostajala u njima godinu-dve. Pored toga, u sistemu školstva dugo se učio starogrčki i latinski, a u Bogosloviji staroslovenski. Zahvaljujući tome, mladi ljudi koji su završili gimnaziju sticali su evropsko obrazovanje i govorili više jezika. Oni su svojom stručnošću i etosom ostavili duboke tragove i nastavili da traju kroz mnoge sjajne i uspele naraštaje.

Tako su formirane generacije sposobne za velike nacionalno-oslobodilačke poduhvate i prosvetiteljske misije. Ne treba zaboraviti da je u austrijskoj državi, još u XVIII veku, svaki narod težio da sa svojim najboljim sinovima, sa istorijskom svešću i dokumentima brani i dokazuje postojanje svog nacionalnog bića, kako bi se konačno potvrdio kao istorijski narod.

3. Usponi i padovi Gimnazije

U periodu od osnivanja Gimnazije do Prvog svetskog rata, za 52 godine rada iz klupa ove škole izašao je 421 maturant, od toga samo 49 srpske nacionalnosti. Po oslobođenju Kikinde, 1918. godine, Gimnazija je radila po privremenom nastavnom planu Kraljevine Srbije da bi šk. 1922/23. godine postala osmogodišnja škola sa 411 učenika, velikom većinom Srba. Od tada pa do danas Gimnazija je uticala na formiranje moderne nacionalne svesti kod Srba.

Između dva svetska rata Kikindska gimnazija je stekla veliki ugled u zemlji. Njeni maturanti bili su najčešće odlični studenti, koji su studirali na univerzitetima u Beogradu, Pešti, Beču, Minhenu i Zagrebu. Mnogi su kasnije postali priznati naučnici i stvaraoci.

Posle završetka Drugog svetskog rata, Gimnazija je počela školsku godinu 10. septembra 1945. sa 22 odeljenja na srpskom i mađarskom nastavnom jeziku. U isto vreme završeni su renoviranje i obnova gimnazijske zgrade koja će ostati nepromenjena do danas.

Značajne promene u statusu Gimnazije usledile su sredinom XX veka. Školske 1950/51. godine, od osmogodišnje Gimnazije odvojena su niža odeljenja i pripojena novoformiranim osmogodišnjim osnovnim školama. Tad formirana Gimnazija kao srednja četvorogodišnja škola ostala je do danas.

Godine 1959. Gimnazija je ponela ime velikog kikindskog pesnika Dušana Vasiljeva. Na taj način, ovaj protivrečni i dugo nepriznati pesnik sa ruba, liričar i pobunjenik – dobio je zasluženo priznanje od svog grada, mnogo pre nego što je dospeo u antologije i u središte srpskog pesništva. Od tada do danas, Vasiljev je inspiracija novim mladim „izgubljenim generacijama“ koje su stasavale „gazeći u krvi do kolena“, „u bolu i kalu“, kojima je „vidik siv od žica“, i kojima su „ljudi oteli iz šaka život“. Više od pola veka naraštaji kikindskih gimnazijalaca su u njegovim stihovima nalazili utehu i putokaz. Kada smo svakog 27. marta sedamdesetih godina za Dan škole govorili njegove stihove, nismo ni slutili da Dušan svevremeno govori i o našoj tragičnoj sudbini. Mnogi od nas su to shvatili tek u vojničkom rovu 1991–1992. kada su u Balkanskoj krčmi sevnuli noževi i 1999. kada su po Srbiji padale NATO bombe. Nažalost, mnogi od mojih gimnazijskih i ratnih drugova nisu među živima, a mnogi se nisu oporavili od ožiljaka besmislenog rata.

U tim vunenim i smutnim vremenima, naša Gimnazija je izgubila svoj identitet. Od 1977. do 1993. bila je bez svog imena i bez svoje kuće. Na sreću, 1994. Gimnazija se vraća u svoju zgradu i ponovo postaje prosvetni stožer i okosnica duhovnosti Kikinde.

4. Četiri kulta Gimnazije

Period od pedesetih do osamdesetih godina XX veka s pravom se naziva „zlatnim dobom“ Kikindske gimnazije. Imao sam sreću da budem učenik Kikindske gimnazije u zenitu njenog „zlatnog doba“ – sedamdesetih godina prošlog veka. U to vreme u Gimnaziji je negovano nekoliko kultova koji su proizilazili iz konzistentnog sistema vrednosti Kikinđana.

Prvi, kult znanja. Gimnazija je primala najbolje učenike iz svih socijalnih struktura: iz porodica paora, radnika, zanatlija, trgovaca, lekara, službenika, intelektualaca. Reč je o porodicama koje su u svom mukotrpnom životu na vetrometini između velikih država stekli samosvest o krhkosti i prolaznosti materijalnog, te da je bogat čovek, zapravo, onaj koji ima ono što mu niko ne može oteti – znanje.

Sokratovski ideal znanja kao vrline duboko se utisnuo u život i svest brojnih generacija naše Gimnazije. One su formirane sa svešću da je znanje ono koje istinski i suštinski podiže čoveka iznad drugih. Tu leži i razlog toga što je u ovih 160 generacija na hiljade završilo visoke škole, fakultete, a mnogi magistrature i doktorate. Ključnu ulogu u ovom „osvajanju znanja“ imala je naša Gimnazija i čitav niz nastavnika-prosvetitelja koji su obavljali ne samo obrazovnu već i civilizacijsku misiju – uspostavljanja mostova između različitih duhovnih svetova i kultura.

Drugi, kult drugarstva. U gimnazijskim klupama stekli smo drugare do groba, družili smo se i cenili prijateljstvo. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornosti. I naučili smo da živimo sa tim.

Živeli smo u mnogo čemu drugačije nego danas. Zabavljali smo se uz Bitlse i Pro Arte, igrali smo šah, preferans, fote i pantomime, slušali smo Minimaksa i radio Luksemburg, nosili smo patike made in Borovo i odeću starijeg brata, čitali smo ispod klupe „Čik“ i kupovali cigarete na komad. Gledali smo filmove u dva gradska bioskopa, išli na igranke kod Mikinice i JNA, šetali se po korzou, družili se i voleli. Sakrivali smo se po hodnicima i dvorištu kad su dežurni bili Mandićka, Gavrić i Biserka, strahovali od raspoloženja Druga, Pivca i Roke, poštovali Heldriha, Bosu, Baću i Radivoja, a voleli Bracu, Latinku, Mačkicu i Đuru. Pamtimo i prepričavamo đačke šale i sitne nestašluke.

Treći kult koji je negovan u našoj Gimnaziji je umetnost. Poznato je da su Banaćani-starosedeoci – „jasike koje trepere i kada drugo drveće miruje“, a graničari i dođoši-Brđani – „grubijani golubijeg srca“. U njihovim čemernim paorskim i tegobnim radničkim životima, sve čega su se doticali bilo je bol i pesma. Otuda nije nimalo slučajno što je naša Gimnazija iznedrila toliki broj pesnika, slikara, muzičara, glumaca, naučnika, doktora, inženjera, profesora, publicista…

I četvrti je kult sporta i takmičenja u raznim sportskim disciplinama. U to vreme sport je imao izuzetan značaj u životu učenika. Gimnazija je nalikovala antičkom polisu gde su se sportom sticali ugled i slava. Uspesi u sportu utirali su put ka položaju i sreći više nego drugi podvizi. (Jedan od mojih najvećih uspeha u sportu je učešće u fudbalskoj reprezentaciji Gimnazije i na Prvoj školskoj olimpijadi Vojvodine 1969. godine u Novom Sadu u atletskom petoboju. Zahvaljujući tome, bio sam u gradu prihvatan i uvažavan, više nego zbog odličnih ocena).

5. Učenje za život, a ne za školu

Moja generacija je Gimnaziju doživljavala kao svoju drugu kuću. Vreme smo provodili u brojnim sekcijama i u raznim takmičenjima i susretima od pozorišnih, filmskih, muzičkih, književnih do sportskih. Mojoj generaciji pripada zasluga što je osnovala „Đački univerzitet“, „Martovske susrete pesnika“ uzdigla na pokrajinsko-republički nivo, pokrenula školski list „Iskru“, organizovala pozorišne predstave i recitale za Dan škole, ostvarila vrhunske rezultate u atletici, rukometu i šahu.

Dakle, osnovnu ulogu u našem formiranju imala je ovakva Kikindska gimnazija. Zahvaljujući izuzetno dugoj i bogatoj tradiciji od 1858. godine, blagotvornom uticaju i preplitanju nemačke, mađarske i srpske kulture, generacijama sjajnih nastavnika i profesora – Kikindska gimnazija je izrasla u školu neprevaziđenog formata. Ona je odnegovala brojne generacije kvalitetno školovanih đaka s izvanrednom širinom znanja. Uz svoja prava, oni su prihvatali odgovornost i dužnost. Temelj mnogih njihovih životnih izbora i moralnih principa formirao se baš u tim godinama provedenim u Gimnaziji.

Zasluga za to pripada našim profesorima. Njihov pedagoški kredo je bio: osvajanje a ne usvajanje znanja! Ne za školu, već za život se uči. Non scholae, sed vitae discimus, još mi odzvanjaju u ušima reči naše drage Latinke. Zapravo, oni su nam pomagali da iz gorkog korena ubiramo slatke plodove, da učeći upoznamo sami sebe, da postanemo bolji i pametniji, da lakše pronađemo i odlučnije krenemo svojim putem. Danas mi se čini da je pravac u kome nas je usmerilo gimnazijsko obrazovanje odredio ceo naš život. Najzad, pokazalo se da je Gete bio u pravu: „Sve što naučimo, naučimo od onih koje volimo!“

6. Prosvetiteljska misija

Poznato je da su vojvođanski intelektualci XIX i XX veka u većini formirani na osnovu najboljih evropskih uzora. Oni su imali prosvetiteljsku misiju u Srbiji: prenošenje kulturnih i naučnih dostignuća iz razvijenih evropskih sredina u Srbiju. Kao obrazovani i moderni prosvetitelji, školovani u Evropi oni nisu samo Evropu uvodili u Srbiju, već su i Srbiju uvodili u Evropu. Ali, ne primitivnu i gejačku Srbiju, već onu Srbiju čija se mladež školovala na najpoznatijim evropskim univerzitetima, onu u diplomatskim frakovima, za univerzitetskim katedrama, u naučnim laboratorijama, u likovnim galerijama, pozorišnim i koncertnim dvoranama.

Lice jedne takve Srbije, odnegovano i otmeno najbolje se vidi u vojvođanskim intelektualnim korifejima od Dositeja, Sterije i Dimitrija Matića, preko Miletića, Jakšića, Zmaja i Kostića do Pupina, Isidore i Crnjanskog, koji su kao lučonoše pronosili sveću slobode i nauke Srbijom i čiji su tragovi ostali do danas kao dragoceni beleg slobode, nauke i umetnosti u ovom delu Evrope.

I doista, taj važan i nimalo lak posao obavljala je, rame uz rame sa njima, i obrazovana intelektualna elita Kikinde. Pomenimo u ovom trenutku samo one koji su rodonačelnici i nosioci kulturnog preporoda: Pavle Kenđelac, Branko Filaret Granić, Pavle Trifinac, Teodor Pavlović, Nikola Aleksić, Uroš Čović, Josif Marinković, Jovan Paču, Robert Tolinger, Vasa i Đura Jakšić, Đorđe i Jovan Radak, Vasa Stajić, Mihailo i Mirko Kosić, Dušan Vasiljev, Ivan Aronovljević, Kosta Sivčev, Jovan Popović, Miroslav Antić, Milivoj Jugin, Jovan Ćirilov i mnogi drugi.

Svi oni dali su neizmeran doprinos dragocenoj prosvetiteljskoj misiji vojvođanske intelektualne elite u Srbiji. Većina njih je gradila Kikindsku gimnaziju, ili u njoj stasavala. Mnogi od njih su uspeli da u uslovima potpune političke rascepkanosti našeg nacionalnog bića, duhovnim idealima od trajne vrednosti, uspešno premoste nametnute međe i razdore. Njihov učinak postaje merljiv tek sa stanovišta istorijskog iskustva. Nažalost, mi to iskustvo još nemamo, jer nemamo kritičku autorefleksiju svoje prošlosti.

 *

Dragi Kikinđani,

Završavam svoju reč sa nadom da smo svi koji smo učili i radili u Kikindskoj gimnaziji bili dostojni njene prosvetiteljske misije i da smo je dosledno vršili. Da smo svi zajedno, svojim radom i postignućima doprineli oduživanju duga svom gradu i svom narodu. Iako se, svojim roditeljima, svojim učiteljima i svom zavičaju – nikada ne možemo dovoljno odužiti.

Nadam se da će sadašnje i buduće generacije učenika i nastavnika Kikindske gimnazije nastaviti ovu sjajnu tradiciju, koja obavezuje, da će uspešno obavljati svoju prosvetiteljsku misiju, i da će ispuniti dug svom gradu i rodu.

Neka vam svima Božja milošta podari zdravlje i snagu da istrajete na tom putu! Živeli.*

* Reč na svečanoj akademiji povodom 160. godišnjice rada Kikindske gimnazije, Narodno pozorište, Kikinda, 27. mart 2018. godine.