Istorijat

Železnički saobraćaj javlja se početkom 19. veka. Od tada se, zahvaljujući upornosti pronalazača, naglo razvija i menja sliku sveta i način života ljudi. Vrtoglavi uspeh koji je železnica ostvarila u 19. veku tesno je povezan sa industrijskom revolucojom i sa potrebom za ostvarivanjem što većeg profita. Naime, bez obzira na troškove izgradnje jedne železničke linije (pruge), železnica je bila 50% jeftinija od prevoza kočijama. Prvu parnu lokomotivu konstruisao je Ričard Trevitik (RichardTrevithick) 1803. godine.  Probna vožnja izvršena je 21.02.1804. godine a lokomotiva je  rastojanje od 15 km prešla za 4 časa. Za to vreme u Srbiji počinje velika  buna protiv Turaka - Prvi srpski ustanak. Deset godina kasnije Džordž Stivensen (GeorgeStephenson) konstruisao je parnu lokomotivu koja je odgovarala zahtevima železnice. Na probnoj vožnji 25.07.1814. lokomotiva je, na jednom koloseku u rudniku, povukla teret mase 30 tona brzinom od 6 km/č. Iste godine u Srbiji, posle propasti Prvog srpskog ustanka, izbija Hadži-Prodanova buna. Godinu dana kasnije izbija i Drugi srpski ustanak predvođen knezom Milošem Obrenovićem. Septembra 1825. godine otvorena je prva pruga na relaciji Stokton-Darlington (Stockton - Darlington) dužine 19 km. Prvim vozom koji je prošao ovom prugom upravljao je sam Stivensen, a voz je povukao 12 teretnih kola i 22 kola sa putnicima, ukupne mase 90 tona brzinom od 18 km/č. Smatra se da od ovog događaja 1825. godine započinje istorija železnice. U to doba u Srbiji se odigrala Đakova buna protiv Miloša Obrenovića, osnivača nove srpske države. Ubrzo zatim železničke pruge se grade u Francuskoj, Kanadi i Irskoj, a SAD započinju izgradnju dvokolosečne pruge. Železnica je promenila dotadašnji način života, pružajući ljudima pogodnosti koje ranije nisu imali. Pruga je povezala velike industrijske centre, što je dovelo do mnogo veće i brže razmene dobara jer su se troškovi prevoza drastično smanjili. Pored toga putovanja su postala mnogo brža, udobnija i bezbednija, tako da ljudi mnogo više počinju da putuju do primorskih gradića na odmor, a u razvijenijim evropskim gradovima postaju popularna vikend putovanja. Od prvih dana železnice postojale su dve ili čak tri klase (razreda), što je omogućilo i siromašnima da putuju. Tako nešto je pre pojave železnice bilo nezamislivo. Takođe, gradovi su dobijali jeftiniju hranu, jer su farmeri železnicom na mnogo lakši, brži i jaftiniji način dovozili svoju robu. Gradovi koji su se nalazili duboko u unutrašnjosti po prvi put su svakodnevno snabdevani svežom ribom. Za vrlo kratko vreme železnica je u potpunosti promenila način života ljudi. Gradovi i mesta kroz koje je prolazila pruga/železnica doživljavali su ekonomski procvat. I dok je Evropa uživala sve blagodeti napretka, Srbija se borila za status nezavisne države i vodila krvavu bitku protiv turske vlasti. Ona je u to vreme na najvećem delu svoje teritorije bila pod šumama i smatrana je teško prohodnom zemljom. Via militaris, jedini put koji je postojao,  bio je još iz doba Rimljana. Inicijalno interesovanje za železnicu u Srbiji  javlja se za vreme vladavine kneza Aleksandra Krađorđevića (1806-1885), koji je najpre započeo izgradnju puteva. Prvu prugu na teritoriji današnje Srbije izgradila je Austrija 1854. godine na relaciji Lisava-Oravica-Bazijaš. Berlinski kongres iz 1878. godine je iz osnova promenio stanje na Balkanu, i bio je naročito važan za Srbiju. Tada se Srbija obavezala da će u određenom roku izgraditi prugu Beograd-Niš, u suprotnom bi njena nezavisnost bila dovedena u pitanje. Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine, a prema njenim odredbama za tri godine je trebalo sagraditi prugu Beograd-Niš-Vranje. Namajući dovoljno novca, ali ni stručnjaka za gradnju, Srbija je sklopila Ugovor o građenju pruge Beograd-Niš-Ristovac-turska granica s francuskim društvom iz Pariza Generalnom unijom 1881. godine. Nekoliko meseci kasnije počela je izgradnja pruge (03.06.1881. godine). Pruga je završena avgusta 1884. godine. Pored stanica Beograd i Niš, na pruzi je postojalo još 20 međustanica. Prvi voz je krenuo iz Beograda 23. avgusta, i za četrnaest sati je stigao u Niš. Redovan putnički saobraćaj otpočeo je 15. septembra 1884. godine i ovaj dan se obeležava kao Dan železničara. Od pojave železnice i izgradnje prve pruge,  u Srbiji se velika pažnja posvećivala obrazovanju železničkih radnika i službenika. Pored toga što je prva pruga u Srbiji (Beograd – Niš) puštena u rad 1884. godine, obrazovanje i obuka kadrova za rad na železnici počela je već 1881. godine. Tada je osnovana Knjaževska srpska železnička i trgovačka škola. Đaci ove prve železničke škole su nastavu slušali u Beogradu, a praktičnu obuku su imali na železnicama Češke, Austrije, Belgije, Francuske i Italije. Zanimljivo je da su ovi đaci završni ispit polagali na stranim jezicima, u zavisnosti od zemlje gde su obavljali praktičnu nastavu. To je bila prva i jedina generacija železničara školovanih u zemlji, sve do 1922. godine kada se otvara Državna saobraćajna železnička škola u Beogradu. Zgrada škole se nalazila na mestu današnje Mostarske petlje. Svršeni učenici ove škole su na praksu upućivani u Austro-Ugarsku, Belgiju i Italiju. Godine 1953. u Zemunu se otvara Železnička saobraćajna škola,  koja se 1962. godine seli u Beograd na današnju lokaciju u ulici Zdravka Čelara 14. Škola je promenila nekoliko naziva da bi sredinom devedesetih godina dvadesetog veka dobila današnji naziv – Železnička tehnička škola. Železnička tehnička škola nastavlja tradiciju obuke železničkih radnika dugu preko 130 godina. Sa modernizacijom evropskih, ali i srpskih železnica, nadamo se da će naša škola biti u prilici da obnovi, po malo zaboravljenu tradiciju, i da će svoje učenike  maturskih odeljenja slati  na praktičnu nastavu u najrazvijenije evropske železničke uprave. Datum unosa:28.02.2015