 “Ljubav prijatelja Jovan Popović je zadobio svojom dobrotom i brigom za ljude, a ljubav čitalaca iskrenošću i snovima o budućnosti, plemenitošću koja zrači iz svake njegove napisane reči.
Škole koje nose ime Jovana Popovića neka neguju taj duh plemenitosti, čestitosti, skromnosti i spremnosti da se uvek pomogne drugima.“
Ovo su reči pesnikinje Mire Alečković o književniku čije ime nosi naša i još deset škola u Srbiji.
Jovan Popović je rođen 18. novembra 1905. godine u Kikindi. Potiče iz obrazovane apotekarske porodice. Školovanje je započeo na nemačkom i mađarskom jeziku, da bi posle I svetskog rata nastavio školovanje na srpskom jeziku. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je filozofiju i uporednu književnost. Studije prekida zbog materijalnih razloga. Vraća se u Kikindu i počinje da radi u očevoj apoteci.
Godine, 1926. objavljuje zbirku pesama „Ples nad praznino“, a počinje i saradnju u „Vijencu“, „Letopisu Matice srpske“ i „Srpskom književnom glasniku“.
Nakon puštanja iz zatvora (zbog Almanaha „Knjiga drugova“), 1930. godine, seli se u Beograd i počinje da radi u „Nolitu“. U periodu 1931./1932. uređuje časopis „Stožer“ i objavljuje zbirku pripovedaka „Reda mora da bude“.
Učestvuje u pokretanju Nedeljnih informativnih novina „NIN“ (1935.). Sve do II svetskog rata sarađuje i u drugim časopisima („Naša stvarnost“, „Naš život“, „Život i rad“, „Umetnost i kritika“). Iako odštampana, zbirka pripovedaka, “Lica u prolazu“, pojaviće se 1944. godine.
Od samog početka II svetskog rata uključuje se u partizanski pokret, urednik je časopisa i „prvi ratni ministar prosvete“.
Nakon povrede oka, prešao je Sutjesku, postao urednik „Slobodne Vojvodine“, piše prozne zapise-istinite legende.
Nakon rata, (1945.-1947.) radi u Beogradu. Učestvuje u obnavljanju Letopisa Matice srpske, pokreće časopis „Naša književnost“, postaje prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.
Iako bolestan, 1950., objavljuje zbirku poezije „Pesme“.
Umro je 13. februara 1952. godine u Beogradu.
|
