Dragoslav Bokan o Zeljki Zdjelar i moci klasicne muzike
Sinoć u Narodnom pozorištu je održan (humanitarni) koncert solistkinja i prvakinja Opere, u kome su se, na aristokratski uređenoj sceni izređale gotovo svi soprani i mecosoprani naše muzičke scene. Među njima i moja Željka (Zdjelar), koju sam, tom prilikom, i fotografisao...
Najvažniji i najtrajniji utisak čitave ove otmene večernje promenade je u osećanju MOĆI (KLASIČNE) MUZIKE, u besmrtnoj lepoti operskih arija koje su nas podsetile na sav značaj, raskoš i providnu tajnu "vazdušnog mozaika" (kako su Muziku zvali elizabetanski metafizički pesnici), tog nevidljivog i blještavog nebeskog vitraža (od mistično upletenih zvukova i neke nadzemaljske Čiste Sreće sačinjenog).
Muziku, možda, ne možemo da čitamo kao knjigu, usmereno i precizno, ali je ista i još veća slast prisutna u njenom munjevitom i oplemenjujućem, trenutnom protoku kroz naše misli, srce, osećanja, dušu, život...
Upravo to sam, po ko zna koji put, razumeo sinoć, na ovom nepretencioznom a, opet, uzbudljivo-lepom koncertu svih tih elitnih, božanski talentovanih dama beogradske Opere Narodnog Pozorišta. Ženski majstori-pevači su zavladali scenom i svojim glasovima rasterali tamu oko nas i u nama, nas skriveno-ušuškanih u bezbrižnu školjku ove minijaturne umetničke oaze (u sred pustinje besmisla što se širi i polako osvaja naše nezaštićene, opustošene živote)....
Mreže