ОСНОВНА ШКОЛА "ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ"

Не постоји тачан датум оснивања школе на овим просторима. Претпоставља се да је то било шездесетих година деветнаестог века. Постоји сачуван документ који датира од 11. маја 1881. године и указује на постојање школе на овом простору (писана потврда о постављењу учитеља Димитрија Јовановића коју је потписао лично Стојан Новаковић). Првобитна школска зграда имала је само једну учионицу. Број ученика се кретао од 50-90. После Првог светског рата, због великог прилива становништва у град, број ученика нагло расте. Све до 1930. године школа носи назив „Школа на Западном Врачару“. Нова школска зграда подигнута је 1937. године. Пројектовао је архитекта Ђорђе Лукић. Била је то најмодернија зграда тога доба и грађена је наменски за школу. Школа је била добро опремљена училима, а у организацији наставе се приступило покрету под називом „радна или нова школа“ који се заснивао на принципима конкретне, животне наставе, очигледности, експеримента и практичне обуке ученика. Почетком Другог светског рата, 1941. године Немци запоседају зграду, али се настава не прекида - одвијала се по групама у кућама наставника. Након одласка Немаца, школа је била тешко оштећена и опљачкана. Великим ангажовањем наставника, ученика и њихових родитеља, школа је оспособљена и отпочела је са радом 1. децембра 1944. године. После завршетка Другог светског рата, број ученика у школи је стално растао. Због недостатка простора 1959. године дозидан је други спрат. У периоду од 1957-1960. године број ученика је тако брзо нарастао (1300) да се рад одвијао у три смене. Те године школа је имала 59 наставника. Током своје историје више пута је мењала име, а од 1962. године зове се „Петар Петровић Његош“. Дана 6. јуна 1966. године донета је одлука о спајању ОШ „Димитрије Туцовић“ и ОШ „Петар Петровић Његош“. Те године школа је имала 1132 ученика и 58 наставника. Настава се одвијала у две смене и у две школске зграде са организованим боравком и исхраном од првог до осмог разреда. Од школске 1968/69. године број ученика стално опада и креће се у просеку од 550 до 700. Опада и број разреда обухваћених боравком, а 1973/74. године почиње организација целодневне наставе за ученике од првог до четвртог разреда. Од школске 1974/75. године настава се одвија само у једној смени и у једној згради, укинут је боравак за ученике. Школске 1977/78. године уводи се енглески језик у други разред, а од следеће године се редовно изучава енглески од трећег до осмог разреда.. Почев од 1998. године као и данас, енглески језик се изучава од првог разреда. Од школске 1991/92. године целодневна настава се организује само за ученике првог и другог разреда. Током своје историје, школа ради непрекидно све до 24. марта 1999. године када је дошло до привременог прекида наставе због НАТО бомбардовања. Прекид наставе трајао је до маја 1999. године када су одржаване консултативне активности са ученицима. Први управитељ школе после Другог светског рата био је Богдан Шарановић, а од спајања две школе (6. јуна 1966. године донета је одлука о спајању ОШ „Димитрије Туцовић“ и ОШ „Петар Петровић Његош“) радом школе су руководила четири директора: Вида Јауковић, Петар Докмановић, Ранко Михаиловић и Весна Барачков, која је и данас директор. Своју стручну помоћ пружала су три стручна сарадника - педагога: Душан Милосављевић, Илија Јукић , Весна Барачков и данас, Бранкица Кљајевић. У периоду од 1970. до 1990. године школа је била вежбаоница за студенте педагогије Филозофског факултета у Београду. И данас повремено професионалну праксу у школи обављају студенти Учитељског и Филозофског факултета (група за педагогију и психологију). Школа је и база за полагање стручних испита за лиценцу наставника. Данас школа има 366 ученика у 16 одељења. Настава се одвија  у згради површине 2609м² у 19 учионица и кабинета. Настава физичког васпитања се реализује у фискултурној сали. У школи је запослено 19 наставника , 12 учитеља и 2 стручна сарадника. Све ове године рада школу карактерише добра организација, квалитетан рад и високи резултати. Наставници су увек отворени за промене, иновације и стручно усавршавање.Школа је одолевала и успела да сачува свој углед и у најтежим условима економских санкција и друштвених превирања. Водило се рачуна о квалитету наставе (редовне и изборне) која би задовољила интересовања великог броја ученика. Школу карактерише отвореност за нова знања а наставници активно учествују у реформским токовима.