ОСНОВНА ШКОЛА "ДР ДРАГАН ХЕРЦОГ"

Како је основана школа Када је, сада већ далеке 1961. године отишла да обиђе Институт за ТБЦ, односно да види радно место за које је конкурисала наша саговорница Наталија Чакић била је у великој дилеми. Јер, зграда овог института деловала јој је некако сиво и тмурно, услови рада били су неодговарајући, а образовање болесне деце, код нас у то време још пионирски посао за који је конкурсила чинио јој се тежак и пун непознаница. Ипак, младост, жеља да се прихвате изазови једног хуманог посла, а пре свега подршка на коју је наишла код здравствених радника те установе учинили су своје. Госпођа Чакић је прихватила посао и као просветни радник који се бавио образовањем болесне деце провела готово читав радни век. Била је и члан Матичне комисије приликом оснивања наше школе, а потом – све до пензионисања и члан колектива ОШ „Др Драган Херцог“. Зато је разговор са њом важно сведочанство о том времену, почетцима рада са болесном децом у нашој земљи, али и разлозима и начином на који је наша школа основана. – Када сам дошла у Институт за ТБЦ прво што сам затекла била је велика трпезарија у којој се са децом радило по групама. Деце је било много, систем рада са њима није до краја био израђен, а цео тај болнички амбијент деловао ми је некако сиво, па сам се питала да ли да одустанем. Али, професор др. Грујић, велики хуманиста, који је у то време био и директор Института ме је охрабрио и исказао спремност да ми заједно са осталим медицинским особљем помогне. Тако сам почела да радим у болничким одељењима Института за ТБЦ, сећа се госпођа Чакић. У то време било је много деце која су боловала од туберкулозе плућа, туберкулозе костију, дечје парализе и других болести које су захтевале дуготрајно, а понекад и вишегодишње болничко лечење. Зато и не чуди што је иницијатива да се оваква одељења формирају потекла управо од медицинског особља, односно од лекара – хумаинста који су лечили ту децу. Зато је и госпођа Чакић за своје идеје и акције од почетка имала подршку медицинског особља Института за ТБЦ. Промена се брзо осетила и одмах је постало јасно колико болесној деци значи та „њихова“ школа. – Предавала сам у то време и нижим и вишим разредима и зато сам позвала колегиницу Вању да ми се придружи. Поделили смо предмете, повезали се са школом „Петар Петровић Његош“ од које смо добили дневнике, клупе, таблу…, а захваљујући доктору Грујићу институт нам је уступио простор на другом спрату болнице у којој су биле опремљене  две учионице. Одмах се осетило колико је све то значило деци. Када би се, онако у колони, двоје по двоје пењали до учионица целокупно особље и остали пацијенти би нас пратили, а у њиховим очима огледала се радост која се није дала сакрити, истиче Наталија Чакић. Сусрет са једним дечаком, старим 14 година, који је већ две године био у болници и веома патио што је, због тога остао у шестом разреду није је могао оставити равнодушном. Зато је од Основне школе „Петар Петровић Његош“ у чијем саставу су се налазила „болничка одељења“ Института за ТБЦ затражила да се и деци старијих разреда пружи прилика да буду оцењени. Та иницијатива је уствојена, а оном дечаку је, на његову велику радост омогућено да по скраћеном програму за годину дана заврши два разреда. Али, госпођа Чакић, као и остали просветни радници који су тада држали часове по београдским болницама брзо су осетили и недостатке овакве организације посла. – Стално смо имали утисак да се налазимо на „репу“ наставног процеса у школама којима су припадала болничка одељења и да се у њима недовљно пажње и простора посвећује раду са болесном децом. Ситуација је већ одавно налагала да се наш рад обједини и системски реши, односно да се оснује посебна школа за образовање ове деце. Ту иницијативу су свесрдно подржали и лекари који су својевремено иницирали да и деца у болницама буду обухваћена наставом, сећа се госпођа Чакић. Приликом оснивања наше школе веома се водило рачуна и о дотадашњим искуствима у образовању деца са здравсвеним проблемима. То је један од разлога што је и госпођа Чакић, на предлог Педагошког завода изабрана за члана Матичне комисије која је, 1969. године имала задатак да Скупштини града предложи оснивање школе и принципе на којима ће она радити. Матичном комисијом је, сећа се председавао Добросав Димић. Комисија је пажљиво анализирала све до тада познате податке – број одељења који је постојао по болницама, њихову структуру, број деце која су кроз прошла кроз ова одељења, болести од којих су лечени, упознала се са домаћим и светским искуствима у образовању болесне деце и на основу тих сазнања сачинила елаборат, односно предлог Скупштини града за оснивање школе. Када је Скупштина града донела одлуку о оснивању наше школе Матична комисија је расписала конкурс за пријем радника. Као неко ко је, од тада па све до пензионисања радио у овој школи госпођа Чакић на крају поручује: – Сећам се свечаности у Скупштини града на којој је наша школа основана и радости што смо коначно добили „своју“ школу за коју ће нас везивати исти начин рада, исти проблеми и исти образовани циљеви. Од тада је прошло доста година, али оно што је важило у то време важи и данас, а то је да за овај посао није довољна само одговарајућа стручна спрема. Важно је да се човек за њега роди  и да носи у себи нешто хумано и племенито што ће моћи да пренесе на ђаке. Јер, ако тога нема узалуд су сва теорија и сво знање овога света.