ГИМНАЗИЈА, je зa претечу имала најпре Реалчицу (малу гимназију) која је у Смедереву отворенa 1871. и то после вишегодишњих захтева смедеревских власти. Те године  у први разред је уписано 35 ученика. Школа је била смештена у просторијама Начелства. Први предавачи су били: Милан Максимовић, предавао српску граматику и земљопис и истовремено имао дужност првог заступника директора; Фрањо Елезовић, учитељ рачунице, цртања и краснописа; Јован Марковић, учитељ немачког језика, певања и гимнастике; Јован Бадемлић, суплент и заменик директора; Јосиф Марковић, свештеник, учитељ веронауке. Наредне, 1872. уведен је други разред, а услед  ратних и политичких прилика увођење трећег разреда је одобрено тек 1878. а од 1879. школа прераста у четвороразредну нижу гимназију.

Број ученика школске 1881/82.

За оснивање петог разреда чињени су многи безуспешни покушаји 1885, 1886. и 1895. Међутим, 1898. је Нижа гимназија у Смедереву, укинута Законом о средњим школама, а поново основана 1902. Тек 1912. постаје непотпуна шесторазредна школа и то по први пут у Смедереву као мешовита јер јој је те године припојена Приватна нижа женска гимназија, Приватна трговачка и Женска школа. Тада је  Гимназија имала 340 ученика.

После коришћења простора у Начелству настава у Реалчици се одвијала у једној згради која је била на месту где је касније подигнут Општински дом /хотел „Гранд“/. Била је то стара адаптирана зграда с малим и тесним учионицама и имала je веома мало двориште. Да би решили проблем школског простора Реалчица је 1881. пресељена код Бранкове циглане а када је и она постала тесна постојећој  згради је припојена једна зграда са три одељења. Касније је Општина Гимназији уступила зграду која је својевремено била намењена „Горњој“ основној  школи и ту je радила до 1929.

За време I светског рата школа није радила, а после ослобођења 1918. наставила је с радом, најпре као петоразредна а потом je постала шесторазредна школа и звала се Краљевска српска гимназија. Због протеклих ратних неприлика уведено је скраћено трајање школске године а неки ученици су похађали течајеве и после тога полагали  испите. Учење по програму пуне школске године започето је 1920. када је постала потпуна осморазредна школа и добила име „Смедеревска гимназија“, а смедеревски ђаци нису више морали да  школовање настављају у Пожаревцу или Београду. Школа је тада имала 426 ученика од којих је у нижим разредима (до мале матуре) било 295 ученика. У тадашњим економским и образовним условима завршена мала матура је сматрана довољно стручном и пружала могућност доброг запослења.

Од 1920. је уведена и школарина која се плаћала у готовом а одређивана је на основу пореских обавеза родитеља. Због недостатка потребног броја ученика VIII разред је био укинут школске 1925/26. и 1926/27. Од 1929. је уведена обавеза полагања пријемних испита.

Отварањем пуне гимназије и сталним повећањем броја ученика  поново је настао проблем  недовољног школског простора. Гимназија је тада користила учионице Основне школе (где је данас Гимназија) и неке адаптиране просторе у другим зградама, па је Општина  одлучила да за Гимназију гради нову зграду. Формиран је посебни Фонд и прикупљена средства, али се с градњом одуговлачило и на крају одустало. Банска управа је 1930. за потребе Гимназије откупила зграду тадашње Основне школе и од браће Рашића купила суседно имање чиме је проширено школско двориште и обезбеђен простор за  доградњу нових учионица. Дозиђивање је завршено тек 1935. Тада су се стекли услови да се у школи успоставе наставни кабинети, организује ученичка и наставничка библиотека, а наставници су са ученицима формирали и стално употпуњавали специјализоване школске збирке. Тако је настала и богата музејска збирка која је 1950, заједно с збирком Милана Јовановића Стојимировића, постала експонатска основа Народног музеја у Смедереву. Временом Гимназија постаје све значајнији образовни али и културни чинилац града. Има свој хор, оркестар, ђачку дружину “Давидовић“, организацију подмлатка Црвеног крста, Коло Савеза трезвене младежи „Спас“, подружницу Феријалног савеза, Соколско друштво, подмладак „Југословенске страже“ и подмладак Аеро клуба.

За време окупације у II светском рату, већ на почетку, зграду Гимназије су за своје потребе заузели Немци а школа је радила у просторијама Основне школе и неким приватним зградама. Тада су учињене и велике промене у саставу наставника: неки ранији професори су одведени у заробљеништво, други отпуштени из службе. Те прве окупационе године  ученици су имали само 44 радних дана. Експлозија муниције у Тврђави знатно је  оштетила и зграду Гимназије. Ученици и наставници настојали су да из рушевина изнесу и на сигурно склоне поједине предмете из школских збирки. Многи ученици старијих разреда су тада мобилисани у Националну службу рада.

Гимназијска зграда је за наставу оспособљена тек за почетак школске 1943/44. али два месеца касније у Гимназији је формирана болница за рањенике а ученици су наставу похађали у просторијама Окружног суда и сали биоскопа. Одељења су била спојена, имали су смањен број часова а једанпут месечно ученици су добијали питања а у марту полагали испите. Априла 1944. почела је редовна настава али убрзо се догодило савезничко бомбардовање Смедерева па је школа поново прекинула рад. При крају рата Немци су приликом повлачења из беса запалили зграду Гимназије када је изгорело једно крило и централни део зграде.

После ослобођења, јануара 1945. сазван је састанак родитеља и формиран Школски савет чији је основни задатак био да организује расчишћавање рушевина у згради Гимназије и њено оспособљавање  за наставак рада. Те године је настава почела у јануару и то у десет учионица „Горње основне школе“ а три одељења су радила у једној приватној згради. У тим просторијама је организована и настава школске 1945/46. Тада је било уписано 1.099 ученика а током године је досељено још 72. Међу ученицима је било доста сиромашних и са села па је за њих организован посебан интернат на Дунаву. Настава је те године за редовне ученике почела касније јер је пре тога, у пет одељења намењеним за Гимназију, почео свакодневно да ради курс за официре а настава за редовне ученике је почела тек 24. септембра. Наставни програм је био скраћен а настава одржавана сваког другог дана.

Зграда Гимназије је поправљена тек за школску 1947/48. када је почела нормализација наставног рада и других образовних, друштвених, културних и спортских активности ученика.

Реорганизацијом образовног система 1951. када је уведено обавезно основно осмогодишње школовање, у Гимназији је почело постепено укидање нижих разреда и од школске 1954/55. Гимназија постаје четворогодишња средња школа. Имала је мањи број ученика и нови наставни програм, промењен начин полагања вишег течајног испита /матуре/, а од 1956. уведен је пријемни испит за упис у Гимназију.

Број ученика Гимназије од 1948-58.

У циљу проширивања и продубљивања знања из природних и друштвених наука и општетехничког образовања, ради подстицања личних способности ученика и помоћи у опредељивању за будући професионални позив и даља школовања, 1960. су у гимназије уведени: друштвено-језички и природно-математички смерови. Ученици су се после завршеног I разреда опредељивали за један од тих смерова. Тада је уведен принцип јавности у оцењивању и лакши и једноставнији начин полагања завршног испита. Ученик је током завршне године радио домаћи рад из предмета по свом избору,  рад је прегледала  комисија пред којом је ученик на усменом испиту бранио свој рад а писмено полагао испит из српског језика.

Од школске 1966/67.  Гимназија носи име „Јован Јанићијевић“, ђака школе и истакнутог првоборца.

Да би се омогућио савременији рад  у школи 1970. је започета а 1972. завршена доградња четири нове учионице, сала за физичко васпитање и спортски терени у дворишту. Школа је добила и нове, сaвременим училима опремљене кабинете за физику, хемију, биологију, одбрану и заштиту, фонолабораторију за стране језике, радионицу за техничко образовање. Доградња је финансирана из месног самодоприноса. За време градње настава је држана у Основној школи „Димитрије Давидовић“.

Општом реформом школства од школске 1977/78. почето је поступно увођење такозваног усмереног образовања. По Шувару, творцу те реформе школе из тог периода, незванично су се звале „шуварице“. Гимназија  тада постаје образовни центар. У првом образовном ступњу у I и II разреду су изучавани опште образовни предмети, у другом ступњу школовање је могло да траје једну или две године, зависно од професионалног усмерења у оквиру образовних подручја. Гимназија је тада имала образовна усмерења: у подручју културе и јавног информисања делатности: новинар – сарадник, књижничар, организатор програма културних активности; преводилачко подручје  делатност инокоресподент и  преводилац – сарадник, природно научно, односно техничко подручје делатност: техничар за биохемију и молекуларну биологију, лабораторијски техничар за микробилогију, техничар за физику, техничар за просторно планирање; за грађевинско подручје делатност техничар за високоградњу. Од 1980. уведено је и здравствено подручје са струкама: медицинска сестра- медицински техничар (општи смер) а 1984. и дрвопрерађивачки смер и делатност дрвни техничар финалног производног смера. Ученици производних смерова имали су и часове практичне наставе у производним погонима предузећа у граду.

Нова делимична реформа образовања у Србији од школске 1987/88. Укинула је заједничке основе усмереног образовања и укинула стручне и образовне профиле. Тако су у Школи тада постојале две струке: културолошко-језичка са два образовна профила (културолог сарадник и инокоресподент-сарадник) и природно-математички са образовним профилом сарадник у природним наукама.

Велика значајна реформа школства десила се од школске 1990/91. када су у образовни систем Србије поново враћене гимназије и то сада са 3 смера (општи, друштвено-језички и природно-математички). Наша Школа је била школа са два смера (друштвено-језички и природно математички). Од школске 1998/99. године на захтев Школе, Министарство просвете је одобрило школовање једног одељења обдарених ученика у филолошкој гимназији (са 24 ученика) и то одељење за енглески језик. Први пут се у школи од тада као други страни језик учи шпански и факултативно италијански језик. Школа од тада у сваком разреду уписује по 7 одељења (2 друштвено-језичког смера, 4 природно-математичког смера и 1 одељење филолошке гимназије).

Школа има своје Планинарско-смучарско друштво „Мироч“ основано 1950. године, спортско друштво са секцијама, Клуб младих математичара „Архимедес“, Организацију Црвеног крста и Унеско клуб, оформљене су и веома активно раде секције: литерарна, рецитаторска, историјска, психолошка, филозофска „Прометеј“, социолошка, драмска, Делф, географска, биолошка, еколошка, информатичка, физис, ликовна, музичка, Креативна омладинска мрежа и Филозофско позориште. Секције и клубови у оквиру својих програма организују активности и с успехом учествују  на  многим такмичењима.

Образовни, педагошки и васпитни карактер школе, ниво организације наставе и високи степен ангажовања наставника и професора умногоме је допринео да су бројни њени ученици остварили висока постигнућа у науци, техници, привреди, образовању, друштвеним, политичким, културним и спортским активностима.

Гимназија је одликована Орденом заслуга за народ са златном звездом, добитник је престижне Вукове награде (КПЗ Србије, 1983), Светосавске повеље (Смедерево, 1995).

Руководиоци

а) Заступници управитеља:

Милан Максимовић (1871-1872); Јован Бадемлић (1872); Драгољуб Јовановић (1872-1875); Алекса Адамовић (1875-1881).

б) Директори:

Милош Давидовић (1881-1888); Љубомир Ћирић, Сима Бимбић (1888-1889), заступници директора Спира Станишић, 1889 и Ахило Колман, 1990); Димирије Довијанић (1890); Сретен Пашић (1891); Сима Бимбић (1892); Љубомир Ћирић (1892); Ахило Колман (заступник директора 1893); Мита Живковић (1894); Коста Миленковић (1896); Светозар Атанацковић (1896-1898); Михаило Бобић (1902-1905); Светозар Обрадовић (1905-1906); Војислав Вуловић (1906-1910); Гаврило Јовановић (1911), Матија Станојловић (1912); Драгољуб Јевтић (заступник директора 1918); Матија Станојловић (1918); Драгиша Лазаревић, латински (1918-1923); Рудолф Бекловић, земљопис (1923-1924); Милан Недељковић (1924-1925); Душан Марјановић, математика (1925-1934); Владимир Лазић, природопис (1934-1941); Душан Коњевић (1941) Љубомир Иванчевић, веронаука (1941-1942); Вељко Васић, веронаука (1942-1943); Милош Јоксимовић, веронаука (1943-1944); Јанко Лишка (в.д. 1945); Раденко Савић, историја (1945-1946); Леонардо Косовић, математика (1946-1954); Војка Пироћанац, српски језик (1954-1958); Радомир Степић, филозофија (1958-1974); Предраг Станковић, српски језик (в.д. 1974-1975); Зорка Митић, српски језик (1976-1985); Душица Пауновић, францујски језик (1985-1990); Милутин Вучковић, физика (1990-2015 ); Александар Маринковић, математика (2015- )