Синдроми националног поремећаја - интервју за Време

"ВРЕМЕ": Зашто је немогуће?

ИСИДОРА ЖЕБЕЉАН: Зато што је моја музика органски део мене. Толико пута је преслушана унутрашњим слухом да је постала део мог тела и моје душе. Или је то одувек била? Она је последица, али и узрок мојих гена и мог живота. Некоме ко је први пут слуша, моја музика свакако звучи другачије, будући да су и слушаочева душа и тело састављени од милион посебних, такође специфичних животних и генетских елемената. Јасно је да моја музика може да дотакне емотивне струне других људи, иако ја никада нећу моћи да сазнам како то чини. Нећу моћи да је чујем онако како је чују други.

Импонују вам овакве критике? Тим прије што то "балкански", након дуже времена, поново звучи позитивно.

По мом мишљењу, највећа врлина моје музике је чињеница да је природна, зато је тај балкански елемент њено природно својство о којем не размишљам. Са друге стране, нисам баш сигурна да је у уметности појам "балкански" икада значио нешто негативно, па ни у доба последњих ратова. Уосталом, сетимо се Емира Кустурице и Горана Бреговића, као и нових издања Ива Андрића или ретроспектива филмова Александра Саше Петровића.

шта су то "словенски мириси" и "балканска заводљивост" коју препознаје европска публика, шта мислите?

Под "словенским мирисима" и "балканском заводљивошћу" западна публика, чини ми се, подразумева ону посебну врсту темперамента и енергије која се даје без остатка, која не калкулише; то је уметност која вришти кад јој се вришти, која, када то жели, и плаче и јеца и смеје се и мршти и удара. То је уметност која воли, која грли, која тражи и узима, која је нападна и због тога храбра и бескомпромисна; она је управо онаква какви смо ми који смо овде рођени. Међутим, у мојој музици има и много других музичких честица…

Којих?

Има ту честица и Бартока и Прокофјева, Стравинског, Дебисија, Равела, Пуланка, Месијана и Лигетија, Ксенакиса, Јаначека, Сеx Пистолса, Маднесса, Специалса, шарла акробате, Пекиншке патке, Мајлса Дејвиса, Колтрејна, Цоцтеау Тwинса, Беирута, Макабејаца… Речју, у мојој музици ћете заправо наћи све оне музичке дахове које сам у једном тренутку дубоко удахнула и јако осетила.

Колико је за вас као умјетницу важна традиција о којој говорите?

Она представља једно од природних изворишта моје музике. Има нешто лудачки заносно у заједничкој – и српској и балканској – културној традицији: сва та патња, туга и страст који су у суштини стравично патетични, због тога и симпатични и смешни – е, управо је то спој који нашу стварност чини надреалном.

Као код Маркеса... у Сто година самоће...

Интересантно је то што сте поменули Маркеса: поједини критичари су моју музику упоређивали управо са његовом литературом.

Наравно, и друге културне традиције су такође чаробне. Тим пре што је традиција увек огледало колективног несвесног. Она је најдубљи извор архетипског и зато је свака традиционална култура невероватно моћна, а самим тим и непроцењива. Велика је срећа нашег времена што можемо необуздано и истовремено да упознајемо и волимо и индијску и јапанску и карипску традиционалну уметност.

Горан Бреговић каже како "у нашој балканској традицији и нема толико тога оригиналног". Има ли?

Наша традиција је један велики симпатични хибрид. Кроз историју, читаво наше постојање саткано је од небројено много готово неспојивих елемената – супротстављених религија, менталитета, различитих географских одлика, климатских екстрема… Све то заједно овај хибрид чини апсолутно оригиналним и јединственим. Наша аутентичност и идентитет – не говорим само о музичкој традицији – управо су садржани у том чудесном споју неспојивог. Међутим, проблем је у томе што се ниједна власт у Србији никада није бавила прихватањем, обгрљивањем свих тих супротстављених елемената; уместо тога, упорно је инсистирала на издвајању само оног елемента који је сматрала својим; остале би потирала. Верујем да је узрок томе незрелост нације, што је само последица примитивизма на чијем се ублажавању готово уопште није радило. Нарочито не у последње време.

На чему се радило?

Годинама је дозвољавано дивљање примитивног и вулгарног мишљења и понашања.

Некада сте сарађивали са Гораном Бреговићем; шта мислите о овоме што он данас ради?

Нажалост, дуго нисам имала прилику да чујем то што данас ради Горан Бреговић.

О чему говори опера Две главе и девојка?

Прича је заснована на мотивима старе индијске легенде коју је, као основу своје новеле Замењене главе, узео и Томас Ман. То је комична бајка о два пријатеља и девојци, од којих је један од њих паметан и филозофски настројен; високог је рода; има лепу главу, али кржљаво тело. Други је стасит, мужеван и руралан, али му је глава као у јарца. Иако се њих двојица лепо надопуњују, ту равнотежу помућује прелепа девојка у коју се обојица заљубљују. Девојка се удаје за онога са лепом главом; са њим остаје у другом стању. Међутим, почиње да чезне за оним који има дивно тело. Временом, сви троје постају незадовољни... У међувремену, на заједничком путовању, главни јунаци залутају до храма богиње Кали где, у наступу екстазе – а желећи да се реше својих мука – један за другим, момци сами себи одрубе главу.

А дјевојка?

Очајну девојку од исте судбине спашава богиња Кали, која јој, сажаливши се, наређује да главе врати на тела која ће она, захваљујући својим моћима, оживети. Али, гле чуда: у тренутку оживљавања, девојка забуном замењује главе. На тај начин, с једне стране добија младића са лепом главом и лепим телом, а са друге...

Онога који у тој игри није тако добро прошао?

Тако је. Наравно, нико од њих троје више не зна ко је девојчин муж и чије она заправо дете носи. На крају, појављује се и пророк који треба да реши проблем. Али, да баш све не откривам... У сваком случају, реч је о дивној причи, духовитој, са много слојева и идеја за размишљање.

На први поглед, изгледа да је тема опере однос према телесности који је, због неутаживе потребе за кориговањем телесних недостатака, у данашње време веома актуелан. Уосталом, зар домети данашње естетске хирургије тај однос нису претворили у фетишизам?! Али, то је, кажем, само једна од идејних тема моје опере. "Спалити" своје жеље је пут ка отварању капија среће; "одрубити" себи главу како би поново постали свесни "срца" корачање је по том истом путу. Другим речима, ова прича је сачињена од тројства које чине тело, душа и разум.

И то тројство је оличено у ликовима троје главних јунака?

Рецимо да је тако.

"...Зато њих троје нису ништа друго до разапето човечанство, које не успева да сагледа и усклади наизглед дифузну разнородност троделног Јединства", каже писац либрета, Борислав Чичовачки, у свом изврсном есеју, који је, поводом премијере ове опере, наручила Фондација "Цхигиана".

Узгред, Две главе и девојку поручила је и комплетно продуцирала фондација Аццадемиа Цхигиана из Сијене, а светској премијери ове опере, на Петровдан 2012, присуствовала је и тадашња холандска краљица Беатрикс.

Са друге стране, београдској премијери ваше опере присуствовао је и предсједник Хрватске, Иво Јосиповић, који је рекао како је те вечери у ЈДП дошао и због тога што сте ви његова пријатељица. Када сте упознали предсједника Јосиповћа?

Иву Јосиповића познајем од осамдесетих година прошлог века. Сретали смо се на Трибини савременог музичког стваралаштва у Опатији. Волим његову музику и мислим да је одличан композитор.

шта, на примјер, волите?

Из тог времена, чувена је Јосиповићева композиција Дернек, која у себи садржи елеменате хрватске традиционалне музике. Иво Јосиповић је учинио много да моја прва опера, Зора Д – која је премијерно изведена у Амстердаму, а потом и у Бечу 2003 – после неколико година, тачније 2007, као први вид културне сарадње између Хрватске и Србије, буде изведена у Загребу и Ријеци.

Како је реаговала београдска публика на вашу оперу Две главе и девојка? Јесте ли задовољни?

Јесам.

"Седим и слушам оперу, а око мене се људи грохотом смеју. И, запањена, мислим: човече, савремена опера, а људи се смеју, уживају, радосни су! Тако је некада било, у Моцартово или Вердијево време...", описала је сопствено усхићење пијанисткиња Лидија Станковић. Пијанисткиња Нада Колунџија ми је рекла како је данима после опере била пресрећна, да је лебдела. Нешто слично ми је испричала и дивна Милена Дравић: "Људи су улазили у салу смркнути, због кише, а излазили са огромним осмехом на лицу".

Са Анетом Илић, која је певала једну од главних улога, глумцем Николом Ђуричком, диригентом Премилом Петровићем и својим мужем, Бориславом Чичовачким – који је, осим што је написао либрето, и свирао у оркестру – разговарала сам о томе да су нам се музичке теме из опере данима врзмале по глави. Интересантно је и то да ми је шминкерка, која ме је, не знајући да сам "умешана" у послове око опере, шминкала пред премијеру, рекла: "Јеси л’ гледала јуче пробу? Врло лепа ствар, питка, забавна... Бомбона!"

И ето, ја мислим да је то права ствар!

То што људи тако реагују?

Да! Уметност има моћ да делује на све људе уколико су отворени и без предрасуда. Заправо, сви се на овом свету делимо само на оне који воле и на оне који не воле. Ето, имала сам срећу да је у публици те ноћи било много оних који воле.

Једном сте говорили о "радости компоновања". шта је највећа радост?

Нажалост, на то питање не могу да вам дам прави одговор. Не зато што нећу, него због тога што напросто не волим да анализирам тај процес.

шта не волите?

Не волим да анализирам креативни процес, али ни музику. Мислим да растављањем њених делова нестаје магија. Јер ако, рецимо, док слушате музику, инсистирате на томе да препознајете од којих је лествица, акорада и поступака она начињена, аутоматски искључујете могућност препуштања. Ум вам је у петој брзини; он господари. Истовремено, све оно суштинско, оно што лежи између тонова, за вас остаје недокучиво. Музика је енергија и само би је требало пустити да тече. Наравно, као професор композиције, принуђена сам да са студентима анализирам музику…

И, како то изгледа?

Покушавам да то радим на специфичан начин.

На који?

У највећој мери уважавајући чињеницу да је музика проток енергије.

Како сте ви завољели музику? Од кога сте наслиједили музички таленат?

Сећајући се тога, једном сам негде записала: "Преда мном је сада лењи летњи дан. Окружују ме звуци кашике која о угласто стакло улупава милерам – већ ми се цакле углови усана; поред милерама су кајсије, набрекле; пресипају се преко своје коже; кроз прозор се једва пробијају зраци – спречава их зелена ролетна, иста она која се налази у многим радњама у Зрењанину; из суседне собе се чује високи глас моје баке – Мајке – као глас Рахеле Ферари у филму Танго Аргентино; она пева адвентистичке молитве Богу"... Да, моја бака је певала танким високим гласом и то њено певање ми је, у том свом препуштању и поништавању свести о сопственом постојању, било у исти мах и дирљиво и узвишено; наравно, у својој искрености и наивности, било је и смешно... Хоћу да кажем како ми се чини да је таленат за разумевање и дивљење надреалном оно најважније што сам наследила од својих предака.

Најважније?

Наравно. То тако снажно осећам. И то управо и пре свега кроз музику. Јер, увек су ме обузимала стања усхићења када бих чула неки неочекиван музички обрт, неко лудо изненађење. Тај моменат луцидности је узвишено стање среће и доброте; никада није иронија или, не дај Боже, цинизам. Оно се пени од племенитог осећаја задовољства због освојене слободе. И то оне слободе која не робује никаквим очекиваним, пожељним решењима. А опет, вођено је сасвим прецизним уметничким осећајем.

И, када већ говорим о својим прецима, део детињства сам провела у Зрењанину, код својих деде и баке... Једном сам, на тавану њихове куће, пронашла плочу клавирских композиција Сергеја Прокофјева. Много касније сам се питала откуд та плоча тамо, на тавану двоје паора.

Збиља, одакле? Јесте ли сазнали?

Нисам. Прича о плочи клавирских композиција Сергеја Прокофјева на тавану куће мојих деде и баке је тајна коју нећу и не желим никада да откријем. И то управо због тога што је, у својој недокучивости, та прича фантастична и било које објашњење је не би било достојно.

Иначе, одакле су Жебељани?

Генеалошко памћење моје породице говори да су Жебељани пореклом Румуни: потичу од неког чувеног румунског хајдука Јоргована... Пре око две стотине година моји преци су из околине Темишвара дошли у Јанков Мост, онда у Перлез. Ту су се женили углавном Српкињама, па су током времена и сами постали Срби. Потуцајући се тако по банатским јаругама и мочварама, вукући за собом стоку, коње и чељад, неколико су пута изгубили велика имања. Од велепоседника до сточара! Тај бесконачни круг страдања, узлета и поновних губитака, као непријатна а свеприсутна језа, увукао се дубоко у памћење овог дела моје породице, оставши да чами у генима као неко потмуло предосећање пропасти и несреће. Коју би краткотрајно брисали – пијући. Међутим, породица моје баке Нане (Бенин), такође румунског порекла, права је супротност.

У ком смислу?

Било је ту разних весељака, свираца, танцера и доста пијаница. Још је интересантнија породица моје мајке Јованов-Ђирски, о којој постоји легенда да су потомци неког румунског грофа. Иако, када год је у прилици, мој тата здушно оповргава ту теорију... Све у свему, ти Ђирски, а и други део мамине фамилије – по мојој баки дивног гласа, Радованчев – били су углавном веома весели и склони неком суманутом, надреалистичком погледу на свет; волели су да се шале, да певају и наравно – да пију. Е, постоји и теорија коју заступа мој муж и за коју, каже, има озбиљне доказе: Жебељани су пореклом Јермени. Морам да признам да ми се та теорија веома свиђа...

Зашто?

Зато што су и Румуни и Јермени познати као изврсни музичари.

Ви сте рођени у Београду?

Јесам. Иако, признајем, Београђане све мање разумем.

Како то?

Нажалост, не знам ко су Београђани данас. Ако гледам девојке чији је смисао углавном да буду тако утегнуте да изгледају као делови аутомобила, ако гледам момке, који би свакога радо завалили у главу, онако реда ради, ако посматрам све те смркнуте пензионере, вечито нервозне због изневерених и наглавачке окренутих живота, онда не распознајем шта је то посебно – београдско. Све што видим је свесрпски јад и чемер, непрегледно море несрећних људи који се хране мржњом и медијским ђубретом. То је народ који је изгубио рат, али му то нико никада довољно јасно није рекао; то су људи који имају једину несрећу да вечито над собом имају недостојне политичаре који очас посла профућкају и национални идентитет и веру и писмо и паре... Вероватно отуда цео народ живи са синдромом "националног поремећаја", и то у стварности из које је одавно прогнано све што је лепо и добро; и сасвим обично и нормално.

Говоримо о градовима, разумијевању, неразумијевању… Недавно је један од најугледнијих и највећих фестивала у Великој Британији – "Цитy оф Лондон Фестивал" – од композитора из цијелог свијета наручио осам пјесама са темом осам градова: Дери, Лондон, Берлин, Беч, Утрехт, Дубровник, Никозија и Јерусалим; изабрали сте Дубровник. Зашто?

Лондонски фестивал и квартет Бродски позвали су ме да за отварање фестивала пишем песму о Дубровнику. Кренула сам да истражујем: читала сам разноврсну хрватску поезију… У једном тренутку сам се чак носила мишљу да замолим неког хрватског или босанског песника да специјално за ту прилику напише песму. А онда сам, сасвим случајно, својој пријатељици из Загреба – изврсној хрватској преводитељки Ксенији Детони – поменула да сам у потрази за стиховима о Дубровнику. Будући страствени читалац који је делом године и становник Дубровника, Ксенија ми је, са пуно жара, препоручила поезију Милана Милишића. Истовремено, помогла ми је да дођем до Милишићеве супруге, сликарке Јелене Трпковић, која је била веома љубазна и поклонила ми неколико Милишићевих књига. У једној од њих сам пронашла дивну поему "Кад је Бог стварао Дубровник", чији је део постао инспирација за моју композицију за мецосопран и гудачки квартет, истог наслова.

Допала вам се поезија Милана Милишића?

Веома. Милишићеве песме су посебне, чулне, паметне и духовите; у њима неретко у позадини одјекује нота трагичног… Наравно, дубоко ме је погодила и судбина овог песника који заправо нигде није добродошао: у Дубровнику јер је Србин, а овде јер је Дубровчанин. Милишићева жртва најречитије говори о потпуном бесмислу сваког рата: страдао је првог дана бомбардовања Дубровника, у својој кући, и то од гранате коју је бацила ЈНА.

Пишући о вама, медији често наводе да сте "најмлађи члан САНУ". Оптерећује ли вас понекад чињеница да су поједини академици САНУ у догађајима које смо помињали одиграли доста негативну улогу?

Прво, то што ме медији, упркос чињеници да године пролазе, и даље описују као "најмлађег члана САНУ", са једне стране је забавно јер подсећа на елементе наше најпознатије црне комедије; са друге је веома тужно, јер делом сведочи и о томе да је неколико генерација изврсних стручњака одавно отишло из ове земље.

Када је реч о улози појединих академика САНУ у догађајима деведесетих година прошлог века, о томе, искрено, не волим посебно да говорим; тим пре што мислим да је њиховој улози придат превелик значај; како од стране ондашње власти тако и од стране иностраних медија.

Зашто то мислите?

Зато што су заборављени и упорно потискивани сви они чланови САНУ који су чинили јаку опозицију ондашњој власти и њеном програму: Борислав Пекић, рецимо, Љубомир Симовић, Душан Ковачевић… Али, док вам одговарам, размишљам о томе како, нажалост, у Србији нема много људи који ће моћи да разумеју и да прихвате све ово о чему сам до сада говорила. Тим пре што спадам у оне "јуродиве" Србе који се не уклапају ни у један шаблон, будући да обожавам своје и српско и румунско и јерменско порекло. Али, обожавам и Југославију: дружим се и са Хрватима и са Енглезима; истовремено, члан сам САНУ; пишем опере на индијске теме, а слушам и инди-поп.

Када кажете да обожавате Југославију…

Припадам оној првој и последњој генерацију људи рођених у Југославији који су се заиста осећали правим Југословенима.

шта то значи?

Имали смо дивно, безбрижно детињство, ослобођено сећања на прошле историјске муке; бивајући на неки начин свесни да иза нас стоји земља дубоко уважавана у великом делу света, поседовали смо огромно самопоуздање. Пре свега у области уметности и спорта. Уз то, ширина видика је била огромна. У нашој великој земљи постојала је здрава конкуренција која је била један од извора креативне енергије. Било је много интелигентних, образованих људи; много се полагало на знање, културу и науку. Иако је начин на који се идеологија презентовала био невероватно комичан, ипак је постојао некакав морал… Сећам се, рецимо… Сви су се слично облачили.

Како?

Мушкарци, на пример, у одела са обавезном значком у реверу... Сви су ишли на слична летовања и зимовања, возили "фићу" и нико се није замарао материјалистичком испразношћу. Истински и искрено су се љубиле књиге, филмови, музика… Напросто, многи људи су били срећни.

Или вам то данас само тако изгледа? Били смо млади, па…

Не, не… Само је, када је већ дотле дошло, требало да се цивилизовано разиђемо. Да ли Скупљачи перја Саше Петровића или Византијски концерт Љубице Марић данас изгледају само као врхунска уметничка дела или су то заиста неки од највећих домета духа нашег народа? А колико је таквих вансеријских уметничких дела настало у Југославији? Укључујући, свакако, и "дисидентску" уметност која се у то време рађала онако узвишена, баш због специфичне југословенске креативне атмосфере.

Југославија, међутим, није била земља ружичастих зека; напросто, била је – Југославија! И, када о томе размишљам, заиста се питам: шта је то данас са нашим људима. Зашто се, рецимо, наш премијер или председник не подсете тог времена и неким декретом не уведу обавезу гнушања према оволикој опседнутости материјалним?! Зар не би ова земља могла да буде тај авангардни пример у светској заједници која би на пиједестал ставила знање, духовност, културу, доброту, храброст и саосећање? Упркос америчком моделу. Узгред, не верујем ни да би амерички амбасадор имао ништа против.

Можда је ово тренутак да цитирам Лава Николајевича Толстоја, његов Рат и мир?

Изволите!

"У ропству, у бараци, Пјер је сазнао не разумом, него свим својим бићем, да је човек створен да буде срећан, да је срећа у њему самом, у подмиривању природних, човечијих потреба и да сва несрећа не потиче из оскудице, него из изобиља". И, дозволите ми још нешто: "Живот је све. Живот је Бог… Волети живот, то значи волети Бога. Најтеже је, али и највећа срећа, волети овај живот у својим патњама, у патњама без кривице."

Ви га таквог волите, Исидора?

Обожавам!

Рекла сам да је на овогодишњем БЕМУС-у премијерно изведена опера Две главе и девојка. шта вам значи БЕМУС?

Празник! За ову средину БЕМУС би требало да буде канал кроз који стиже свеж ваздух. Као храна и вода, неопходна су извођења солиста, оркестара и опера из целог света. Потребно нам је да дишемо пуним плућима, да се не бојимо, да се радујемо, да прихватамо, да се препуштамо. Оно што лечи је контакт са другима, размена, заједништво... Иначе ћемо, попут жаба у буђавом мрачном џаку неког лаборанта са биолошког факултета, пре него што уопште угледамо светлост сунца, поцркати, подавити једни друге.

Сјећате ли се свог првог БЕМУС-а?

Нажалост, не сећам се када сам први пут отишла на БЕМУС, али се сећам да сам на концерте ишла са огромном радошћу и страхопоштовањем. Карте су увек биле распродате, тако да бих сатима чучала у тоалету Коларца не бих ли кришом ушла на Рихтеров или на концерт Московске државне филхармоније. Тај свет са балкона, на коме обично "логорују" младе генерације љубавника музике, изгледао ми је величанствено: био је пун лепоте и духовног гламура. У то време се често догађало да моји пријатељи на концерт дођу прерушени: као луда сликарка, као матора излапела грофица, у маскирном оделу, као моториста или чак као прави правцати полицајац. Замислите: полицајац на концерту на Коларцу! Узгред, не знам када се догоди тренутак да са балкона пређете у партер; вероватно онда када себе почнете да схватате сувише озбиљно...

Како ви себе доживљавате? Нисте прешли у партер или...

Да, прешла сам у партер, али зато што више никога нисам познавала на балкону... Када сам осамдесетих година прошлог века почела да одлазим на БЕМУС, није више било значајнијих оркестара и солиста из Западне Европе и Америке.

Није било новца?

Не. У то време су углавном гостовали изврсни руски уметници – већином руски Јевреји – које смо обожавали. Будући да су, после пада Берлинског зида, многи од њих заузели најистакнутија професорска места у западној Европи и Америци, може се рећи да се на музичкој генијалности руских Јевреја заснива читаво модерно извођаштво западне музичке традиције.

За разлику од тог времена, наша публика је последњих година на БЕМУС-у имала прилике да чује и Њујоршку филхармонију и Концертхебау оркестар, који спадају у пет најбољих на целом свету. Ипак, после силних година изолације и духовне клаустрофобије, питање је колики је данас наш капацитет у смислу способности препознавања и разумевања.

Колики је, шта мислите?

Навешћу пример: у светским метрополама свакога дана или сваке недеље гостују барем један велики солиста, нека страна оперска продукција или неки значајан оркестар. Да ли можете да замислите колика је разлика у познавању и поимању музике просечног слушаоца тамо и овде?

Људи ипак одлазе на концерте...

Одлазе, наравно. Уосталом, опера је, у последњих петнаестак година, у свету доживела експанзију.

Како то објашњавате?

То је логично, будући да живимо у доба спектакла. Спектакл се у друштвима углавном јавља онда када та друштва досегну одређени ниво развитка у духовном, али пре свега у материјалном смислу. Психолошки, спектакл је испољавање тежње за опредмећивањем људске визије Божанске лепоте, моћи и сјаја. Парадокс је у томе што се то обично дешава у време када човек – баш због тог изобиља – суштински заборавља Бога. Е, сада, опера, која увек тежи да буде већа од живота – јер је као форма артицифијелна – идеална је за постизање спектакла. Приче су често фантастичне, богате; отварају могућности за спектакуларне режије и сценографије. У том смислу, опера се данас додирује са филмским спектаклом.

Упркос свему, верујем да предстоји тиха оперска револуција у смислу освајања интиме, животности, крупних планова. И то зато што опера поседује ону посебну, јединствену магију коју немају ни филм ни позориште: магију живог певања, магију људског гласа који пева уживо. Будући да су музика и певање најмистичније људско изражавање, опера увек додирује најтање струне људског бића.

шта је са опером у Србији?

Нажалост, као и у доба шлезингера и неписменог Милоша, Србија нема пара да купи улазницу за оперску представу, па своја сазнања и даље гради ослушкујући шта причају они који изађу после завршетка представе.

Хоћете да кажете да умјетност којом се бавите – али и култура уопште – данас у Србији има такав статус?

Сасвим прецизно: култура у Србији има статус ромског детета у незаинтересованој хранитељској породици.

Зашто?

Зато што је свака власт у Србији дозлабога примитивна.