И док ходам тим страшним Левијатаном, обалама које су по први пут угледали ти досељеници, чини ми се да чујем сетан јецај Троиловог бандонеона: "Кад беда и занос Буенос Ајреса појачају осећај самоће Тражим неко предграђе у сумрак И тада кроз суморну земљу од пре пола века Обогаћену и опустошену љубављу и разочарањем Гледам дечака који сам некад био Са сетом се сећам себе И осећам прве капи кише по сасушеној земљи мојих улица На крововима од лима: "Нека пада, нека пада, у подруму је баба" Док су птице певале, а ми журили босоноги да пуштамо бродиће од папира Време трака Тома Микса и разнобојних фигурица Тесоријерија, Мутиса и Бидоља Времена вртешки са коњима, срдачних дружења у зимска поподнева, малене локомотиве и њеног звиждука Свет који једва назиремо када смо јако усамљени У овом хаосу буке и цемента Где нема места за башту са глицинијама и каранфилима."
