ПОЧЕТАК И РАЗВОЈ ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈЕ

У почетку су коришћени називи компаративна музикологија, фолклорна музика, музичка етнологија, да би се половином XX века усталио назив етномизикологија.

Предмет изучавања су традиционална музика и музички инстументи од примитивних народа до цивилизованих нација, дакле проучава племенску и народну, као и све врсте незападне уметничке музике као и разне социолошке аспекте музике, појаву музичке акултурације и укрштање утицаја страних музичких елемената. Уметничка и забавна музика нису предмет изучавања.

Са порастом интересовања за егзотичну музику крајем 18.века јављају се и први описи традиционалне музике примитивних народа у путописима. Прекретницу чини проналазак фонографа крајем 19.века, апарата за снимање и репродукцију звука као и успостављање цент система којим је могуће мерити И математички изразити интервалске односе. Октава је подељена на 1200 центи тако да је сваки темеровани полустепен износио 100 центи. Тиме су успели да објасне и анализирају тоналне односе музике примитивних народа.

Оцем етномузикологије сматра се енглески филолог и акустичар Александар Елис који је на основу тонских мерења великог броја инструмената установио да лествични системи примитивних народа показују другачије интервалске односе од до тада знаних, односно да је њихова музика нетемперована.

Етномузиколошка истраживања су увек комплексна и интердисциплинарна јер обухватају проучавања места и улогу музике у друштву, повезаност са материјалним животом, религијом, магијом, игром па чак и медицином.