О Исидору Бајићу
Име Исидора Бајића је синоним разгранатог стваралачког духа у многим областима музичког живота Новог Сада и Војводине на прелазу из 19. у 20. век: био је педагог, организатор музичког живота, музички писац, издавач, мелограф и композитор (познат као аутор хорова „Српкиња“ или „Еј, ко ти купи“, …)
Рођен је у Кули 16. августа 1878. године. Гимназију је завршио у Новом Саду, где је већ као ђак помагао професору Јовану Грчићу у музичким пословима. У шестом разреду почео је да компонује, а у осмом је дириговао ученичким хором. По повратку из Будимпеште где је најпре студирао права, а затим Музичку академију, постао је редовни наставник појања и певања у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас Гимназија „Јован Јовановић Змај“) и на том месту радио од 1901-1915. године.. Учио је ђаке и свирању на виолини, клавиру и тамбури, формирао гудачки и тамбурашки оркестар, дириговао гимназијским хором и помагао даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима Концерти које је приређивао, нарочито Светосавске беседе, превазилазили су ниво и оквир аматерских школских приредби.
Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је „Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији“ (1912). Основао је Музичку школу у Новом Саду 1909. године, после „школе пјенија“ Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију таквог типа на тлу Војводине.
У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тог времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије („Певање као педагошко средство и корист његова“; „Српска црквена, народна и играчка музика“; „Како треба чувати и неговати глас“; „Како треба учити музику у препарандији и богословији“; „Наше црквено појање“ и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију „Српска музичка библиотека“ и часопис „Српски музички лист“ (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички часопис у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: „Клавир и учење клавира“ (1901) и „Теорија правилног нотног певања“ (1904).
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима с певањем и опери „Кнез Иво од Семберије“. Српско црквено појање упоредивао је са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова, у лето 1911. године. Обраћао се лично преосвећеном господину Лукијану Богдановићу, православном српском епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).
У композиторском стваралаштву обухватио је жанрове који су могли да наду примену у складу са музичким укусом и нивоом изводаштва свог времена: соло песме (циклус „Песме љубави“, „Албум песама у духу српских народних песмама“, „Српске народне песме из Мокрањчевих руковети“, „Сељанчице“, „Јесен стиже дуњо моја“); клавирске композиције („Албум композиција за гласовир“, „За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу“, „Српска рапсодија“); камерна дела („Песма без речи“, „Пиззицато полка“, „Романса“); оркестарска дела („Магла пала“, „Елегија“, „Опроштајни поздрав Драги Ружицки“); хорске композиције („Песма о песми“, „Ловачки збор“, „Божествена Литургија“, „Гусларева смрт“, „Из мога даковања“, „Из моје градине“); комаде с певањем („Ђидо“, „Ракија“, „Мена“, „Дивљуша“). Опера „Кнез Иво од Семберије“, хронолошки пета компонована, а друга изведена српска романтичарска опера са националним мотивима, према истоименој историјској драми Бранислава Нушића, премијеру је имала 6/19. јануара 1911. године .
Умро је у Новом Саду 16. септембра 1915. године. Имао је само 37 година.