НАРОДНА ПЕСМА И ПЕВАЊЕ

Појам народне песме подразумева анонимног ствараоца у поређењу са професионалном, уметничком поезијом и музиком чији су ствараоци добро познати, а њихова дела заштићена ауторским правима.

Код нас је уобичајен назив народна песма под којом се подразумева синтеза текста и мелодије.

Музички фолклор је стваралаштво најширих народних маса, мада је током историјског развитка музичке културе долазило до прожимања народне и уметничке музике.

Нродну песму ствара даровити појединац, али најчешће не као потпуно нову творевину, већ у складу са постојећом традицијом (континуитет). Преносећи се усменим путем она, временом, постаје колективна народна својина. Преношењем од певача до певача, песма се донекле мења и на тај начин долази до стварања варијанти (варирање). Временом, неке песме заувек нестају из народне праксе (селекција). За нестанак песама није увек пресудан њихов квалитет, него губитак потребе за извођењем одређених песама најчешће условљен технолошким напретком сеоског друштва.
Примери: нестанак песама везаних за обављање одређених сеоских послова (жетелачке песме)
Нестанак већине обредних песама са доласком комунизма после ИИ св.рата

Постоје и случајеви када индивидуална, уметничка, творевина бива тако прихваћена у народу да њен аутор, временом бива заборављен. Неке песме песника Бранка Ћопица народ је брзо прихватио током ИИ св.рата. Уклопивси их са тада познатим свадбеним мелодијама даље их је изводио као своје.

Народна песма се састоји из 3 елемента: мелодије, текста И ритма. Мелодија се најбрже мења а текст најспорије. У народном певању текст има приоритет над мелодијом. У давној прошлости, својом обредном поруком текст је „обезбеђивао“ сигуран улов, богату летину и здравље, док је у новије време, са променом функције песме И функција текста постала другачија, разноврсна и забавна, али певачима и даље и те како важна.