Мелодије београдског духа
Кључна биоскопска представа
Предраг Ивановић је рођен 1930. године, погађате већ у ком граду. Љубав према џез музици открио је још као дечак, када је у годинама пред Други светски рат слушао плоче Дјука Елингтона и Луја Армстронга које је куповао његов старији брат. По завршетку рата, у биоскопу је гледао филм “Серенада у долини Сунца” у ком је први пут чуо оркестар Глена Милера (аутора славне композиције “Моонлигхт Серенаде”) заједно са вокалном групом Тхе Модернаирес. Предраг је био толико опчињен оним што је чуо и видео, да је буквално неколико дана након тога купио своју прву трубу. Иако тада није имао представу како се свира труба, захваљујући познавању клавира није му много требало да је савлада. На препоруку професора музичке академије Боре Живојиновића, Предраг уписује академију, чиме и званично почиње да пише историју југословеснке, односно спрпске џез и поп музике.
Већ са 19 година је примљен у оркестар радио Београда, а са 20 оснива први вокални квартет у овом делу Европе. Поред њега, квартет су чинили Бата Сенић, Зоран Ољача и Драгош Јанковић. На препоруку пријатеља “да мора да чује једну тринаестогодишњу клинку која има савршен глас” Предраг је позвао на аудицију Александру Вукадиновић. Након што је чуо како Александра пева, Предраг се моментално заљубио у њен глас, а неколико година касније и у њене друге квалитете, тако да је уместо Вукадиновић Александра постала Ивановић. шести члан групе је на кратко била наш познати кореограф Мира Чохаџић, која је убрзо ипак изабрала кореографију уместо музике, а на њено место је дошла Мара Поповић, чиме је група постала секстет.
Храброст Дарка Краљића
Тих година, под комунистичком влашћу, свака песма која се пуштала на радију морала је да прође одобрење комисије да је “погодна” за емитовање. На жалост, комисија радио Београда је музику Предраговог секстета окарактерисала као “исувише про-америчку”. Први који је имао храброст да пусти у етар неку њихову песму био је чувени композитор Дарко Краљић који је те 1953. био уредник на радију Нови Сад. Мало је парадоксално то што се музика групе која је представљала симбол Београда први пут чула у етру Новог Сада, али биографије свих великих уметника су пуне парадокса. И тако се на радију Нови Сад заорила “Мала тема из Срема”, а Предраг је убрзо постао име о коме се говорило са великим поштовањем. Након повратка из војске, крајем педесетих, групу напуштају Ољача и Јанковић, а управо од тада датира и име које је данас најпознатије – Вокални квартет Предрага Ивановића.
Пре тачно 50 година Предраг је на молбу Дарка Краљића написао аранжман за песму “Девојко мала” специјално за филм “Љубав и мода” (управо је ова верзија инспирисала Идоле да двадесетак година касније сниме обраду, која је у њиховом извођењу постала велики хит). Када је Дарко у студију тада чуо како бенд необавезно пева “Под сјајем звезда”, одмах је рекао:” Ова песма је право ремек дело – и она мора да уђе у филм”. Колико је Никола Караклајић био заслужан за популарност Тхе Беатлес у СФРЈ, или Енди Ворхол за Велвет Ундергроунд, готово ништа мање није заслужан Дарко Краљић за прве успехе Предраговог квартета.
Тхе Беатлес и Предраг Ивановић
Оно по чему је Вокални квартет Предрага Ивановића био најпознатији је вишегласно, хармонијско певање, које на просторима Балкана нико није извоидио ни пре, а готово ни после њега. Управо је то вишегласно певање упаковано у “сурф” жанр било одлика једне од највећих поп група икада, легендарних Тхе Беацх Боyс. Занимљиво је поменути да је Брајан Вилсон (лидер Тхе Беацх Боyс) имао готово исте узоре као Предраг – групе Тхе Хи-Ло’с и Фоур Фресхмен које се сматрају родоначелницима жанра. Иако је Предраг нешто старији од Брајана, чињеница да је он у комунистичкој СФРЈ 10 година пре калифорнијских Тхе Беацх Боyс свирао корене музике која је касније запалила цео свет - вредна је сваког поштовања.
Иако су за разлику од Предрага Тхе Беацх Боyс и Тхе Беатлес били самоуки музичари без знања о компликованим џез мелодијама, он их је врло поштовао. Стицајем околности, почетком шездесетих је управо он био у једној од поменутих комисија која је имала задатак да погледа филм Тхе Беатлес “А Хард Даy’с Нигхт” и да одлучи да ли је он погодан за приказивање у југословенским биоскопима. Предраг не само да му је дао зелено светло, већ је био потпуно одушевљен квалитетом (тад још увек) једноставних мелодија које су свирали Тхе Беатлес. Те 1964. међу већином београдских џез музичара Тхе Беатлес су важили за неуки поп бенд - али не и за Предрага. Само 3 године касније Тхе Беатлес снимају “Сгт.Пеппер’с Лонелy Хеарт Цлуб Банд” који се данас сматра једним од најважнијих албума у историји популарне музике.
Успех кратког даха
Током шездесетих, квартет је одржао многобројне концерте широм бивше СФРЈ, у западном и источном Берлину, на чувеном џез фестивалу у Монтреу, у Софији…И где год да су свирали, публика их је поздрављала громогласним аплаузом и готово увек позивала на бис. Ређали су се хитови “Весело путовање”, “Једно поподне” и многи други. Тих година били су музичка пратња Нади Кнежевић, Лоли Новаковић и Сенки Валеталнић. Све је мирисало на велики, чак интернационални успех.
Међутим, 1965. године је Бата Сенић умро од леукемије. То је групу толико избацило из колосека, да су решили да престану са радом. Предраг одлази у Америку, где на престижној академији Беркли дипломира аранжирање. Током седамдесетих се углавном бавио аранжирањем и компоновањем за хорове. На наговор тадашњег уредника ПГП-а Станка Терзића, 1978. су једина два албума Вокалног квартета издата на једној плочи, са још неколико нових песама (од којих је “Лулела је Јана” најпознатија и звучи као да је написана за вожњу неким старим кабриолетом дуж Азурне обале средином јула), а плоча се звала - “Под сјајем звезда”. Неколико година након тога, Предраг је доживео мождани удар након кога се потпуно повлачи из активног бављења музиком.
Последњи сусрет
Током октобра прошле године, имао сам ту част да лично упознам Предрага и урадим интервју са њим. Стицајем тужних околности, испоставило се да је то и последњи интервју који је дао у животу. Након краће болести, Предраг је преминуо у Београду 4. маја 2010. у 80. години живота.
Током тог разговора са њим, све време ми је било јасно да пред собом имам господина у сваком смислу те речи. Дочекао ме је и испратио са осмехом на лицу, обучен у беле панталоне и сако од преврнуте коже. Иза сваког његовог покрета и речи тако лако сте могли препознати стил, бонтон и културу. Као што његова музика и сви они дивни гласови одишу перфекционизмом, такав утисак одаје и његов стан у Палмотићевој, у коме је све под конац, а свака ствар стоји на одређеном месту са неким разлогом.
Велика је штета што данашње генерације нису претерано упућене у лик и дело овог уметника. У времену када су само битни рејтинзи, тиражи и паковање, готово да нема места за искреност и стил. Мада кад боље размислим, можда љубитељи инстант производа и нису залужили да чују за Предрагову префињену музику. Уосталом ко их шиша – они ионако вероватно имају “паметнија посла” него да читају Забавник.
*Забавник 2010.