Клод Дебиси - ВЕЛИКА ГОДИШЊИЦА
Дебисијева музика практично дефинише прелазак из касно-романтичарске музике ка модернистичкој музици двадесетог века. У француским књижевним круговима, стил овог периода био је познат као симболизам, покрет који је непосредно инспирисао Дебисија како као композитора, тако и као активног учесника у културном животу.
Дебиси је рођен је у Саин-Гермаин-ен-Лаyеу 1862. године као најстарији од петоро деце. Његов отац Мануел-Ацхилле Дебуссy поседовао је керамички дућан, а његова мајка је била кројачица. Дебуссy је почео свирати клавир у узрасту од четири године са старијим италијанским учитељем Церуттијем.
Године 1871. је млади Дебуссy задобио пажњу Марие Маутé де Флеурвилле, која је тврдила да је Цхопинова ученица и Дебуссy јој је увек веровао, иако се никада није тачно утврдило је ли то истина. Његов је талент ускоро постао очит 1872. када је уписао Париски Конзерваторијум у доби од једанаест година. На конзерваторију је провео својих следећих дванаест година живота. За то време је студирао композицију с Ернестом Гуираудом, историју музике/теорију с Лоуисом-Албертом Боургаулт-Дуцоудраyем, хармонију с éмилеом Дурандом, клавир с Антоинеом-Фран&ццедил;оис Мармонтелом, оргуље с Цéсаром Францком и солфеггио с Албертом Лавигнацом, као и с многим другим важним особама тог раздобља.
Већ у почетку Дебуссyјев талент је био и више него очит. Дебуссy је често експериментисао и изазивао строга учења Академије. Више је волео дисонанце и интервале који нису били популарни у то време. Попут Горгеса Бизета, Дебуссy је био брилијантни пијанист и могао је имати професионалну каријеру да је тако хтео. Дела која је најчешће изводио била су Беетховенове, Сцхуманнове и Wеберове сонате и Цхопинова Балада број 2, ставак из Клавирског концерта број 1 и Цхопинов Аллегро де Цонцерт, релативно непознато дело које захтева још виши ступањ виртуозности него иједан други концерт.
Од 1880. до 1882. живео је у Русији као учитељ музике деци Надежде вон Мецк која је била мецена Чајковског. Упркос Мецковој блискости с Чајковским, Чајковски је имао мали или никакав утицај на Дебуссyја. 1880. Надежда вон Мецк је послала Дебуссyјев Дансе бохéмиенне Чајковском на читање. Месец дана касније он јој је у писму одговорио «То је веома лепо дело, али је далеко прекратко. Нити једна идеја није изражена у потпуности, форма је ужасно згрчена и такодје недостаје јединства.» Дебуссy никада није објавио то дело; рукопис је остао у породици вон Мецк и касније је продат Б. Схоттовом сину у Маинзу где је објављен 1932. Више утицаја на Дебуссyја је имало његово блиско пријатељство с мадаме Цасниер, певачицом коју је упознао почетком свога рада као корепетитор како би зарадио нешто новаца. Она је дала Дебуссyју емоционалну и професионалну подршку и утицала је на његове прве песме, инспирисане радом симболисте Паула Верлаина.
Дебуссy је водио немиран приватни живот. С 18 година започео је осмогодишњу аферу с мадаме Бланцхе Васниер, женом угледног париског адвоката. Везу је прекинуо Дебуссyјев одлазак у Рим. Након повратка у Париз, живео је у ванбрачној заједници с Габриелле Дупонт девет година, а затим се 1899. оженио њеном пријатељицом Росалие (Лилy) Теxиер. Иако је Теxиер била нежна, практична жена коју су волели Дебуссyјеви пријатељи и сарадници, њега је нервирала нена ограниченост и недостатак осећаја за музику.
Због тога је напустио Теxиер 1904. и пошао за Еммом Бардац, женом париског банкара и мајком једног од његових студената. Насупрот Таxиер, Бардац је била префињена, бриљантан саговорник и била је аматерска певачица. Избезумљена Теxиер, као и Дупонт пре ње, покушала је починити самоубиство пиштољем. Скандал је натерао Дебуссyја и Бардац (која је већ носила његово дете) да побегну у Еастбоурне у Енглеској, где је довршио своју симфонијску суиту Ла Мер (Море). Пар се венчао 1908. године.
Њихова кћер се звала Цлауде-Емма, позната и као Цхоу-Цхоу, којој су посвећене Суите из дечјег кутка. Цлауде-Емма је наџивела свог оца једва годину, умрла је у епидемији дифтерије 1919.
Дебиси је умро је у Паризу, 1918. од рака дебелог црева. У време Првог светског рата ситуација у Француској је била очајна и околности нису допуштале да се одржи почасни јавни погреб или церемонија. Погребна је поворка прошла кроз пусте улице, уништене немачким нападима. Сахрањен је на малом гробљу Цимети&еграве;ре де Пассy, изолованом иза Троцадéра.
Француска култура од онда слави Дебуссyја као једног од најистакнутијих представника Француске.