ИН МЕМОРИАМ – ИМРЕ ТОПЛАК (1933 – 2013)

Професор Имре Топлак.

И диригент и уметник, и професор и родитељ, са диригентском палицом и без ње, лековито је деловао и са позоришне сцене и из академске катедре, и са професионалцима и студентима, и испред и иза професије.

Свестран, посвећен, предан и педантан, учешће је узимао у разноврсним културним и уметничким активностима. На почетку своје каријере, у првим годинама рада Музичке омладине Новог Сада, био је активан у реализацији школских концерата, јавних разговора и едукативних тематских предавања о музици, културно-образовних концерта, говорно-музичких програма… не само за децу већ и одрасле, љубитеље музике различите старосне доби и професионалног опредељења.

Током вишедеценијске каријере, листао је и тумачио не само стандарну оперску и балетску литературу, већ и савремена, тек склесана дела војвођанских композитора неке млађе генерације, „вруће кромпире“ – како је говорио, које је ваљало прецизно ишчитати, ваљано израдити и репрезентативно поставити.

Није постојала баријера између уметности и слушаоца, студента и професора, професионалних захтева и личног уметничког креда.

Тако се и поставио у свом педагошком раду, од 1991. до 2008. године као стални професор предмета Свирање оркестарских партитура на Академији уметности у Новом Саду. Памтиће га генерације студената композиције и музикологије које је водио кроз упознавање и свирање оркестарских партитура, упечатљивим ставом, уз нас за клавиром, пуним рукама хватајући дирке и пуним погледом сложени линијски систем нотног папира. Осим клавира у центру просторије, окруживали су нас ормари пуни паритура, свака потписана, обележена коментарима које је деценијама уписивао… Чувам индекс и његове оцене нотиране тамним налив-пером и црним мастилом, и потписом меког, исписаног рукописа.

Памтиће га и сви тадашњи ученици и професори Музичке школе „Исидор Бајић“ који су 1994. године учествовали у концертном оживљавању једине опере Исидора Бајића „Кнез Иво од Семберије“, а под диригентском палицом маестра Топлака. Стало је тада пред њега стотинак ђака мешовитог хора, педесетак симфонијског оркестра, неколицина професора, интензивно пробајући у концертној сали Музичке школе, а онда изашавши пред јавност у новосадској Синагоги или земунском Гардошу (када смо били засути пролећним пљуском!) Две године касније, поново смо се нашли на истом задатку, заједно са госпођом Станом Јатић. Уз Нушићев текст и Бајићеву музику, овог пута под окриљем матичне куће – Српског народног позоришта, сценски смо изводили Бајићеву оперу од Новог Сада до Тршића.

Увек беретка на глави, платнена торба у рукама претежно пуна партитура… Љубазни поздрав, благи наклон, слушајући питање и имајући одговор… Међу прстима или дирке клавира, диригентска палица или очувано наливперо пуњено црним мастилом.

Последњи сусрет јесенас, на клупи аутобуске станице испред Српског народног позоришта… Питао је за зравље и породицу, за посао и музичку школу… и увек имао мудар коментар, професионално бистро мишљење и очински савет… И тада је носио беретку на глави и платнену торбу у руци… исти као и када сам први пут ушла у његову „учионицу“ – корепетиторску собу број 37 Српског народног позоришта, одмах мало лево чим крочите у лавиринте ходника…

У име Музичке омладине Новог Сада,

у име садашњих и некадашњих ученика и наставника Музичке школе „Исидор Бајић“,

у име данашњих и бивших студената и професора Академије уметности Нови Сад,

у своје лично име,

професоре Топлак – Вјечнаја памјат.

Данијела Кличковић