ОСНОВНА ШКОЛА „ПЕТАР КОЧИЋ“ - Темерин

Историјат места и школе:

Најстарији запис о месту Арања на простору данашњег Темерина датира из 1267.год. Још 1332.год издата је папска признаница жупнику овог места Лаурентију де Темерију чиме се потврђује да је оно у саставу Краљевине Угарске, и преовладава становништво римокатоличке вероисповести. У 16.в овај простор је поприште борби између присталица Јована Запоље и Фердинанда Хабсбуршког и као доминантна личност са ових простора помиње се Јован Ненад Црни. До окончања борби долази 1542.год падом дела Угарске под Турке. 1542.год формира се Будимски пашалук и Темерин улази у састав Отоманске Турске империје. Од 1542. до 1687.год налази се у саставу Тителске нахије. Дефтером из 1553.год потврђено је да је Темерин насеље са 11 домаћинстава. Бечким ратом од 1683. до 1689.год потискују се Турци са ових простора и долази владавина Аустрије. Непосредно након тих дешавања долази 1690.год до сеобе Срба у Бачку под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, те Срби доминирају овим простором до краја 18.века. Углавном се баве трговином, превозом… У истом том периоду Беч насељава и Немце, Словаке, Румуне и Мађаре. 1692.год Темерин је ненасељен, да би 1715.год имао 20 пореских породица, 1718.год 39, а 1722.год 62 пореске породице. У Темерину 1790.год постоје 1763 православна, и 1250 католичка становника. 1722.год у Темерину раде 3 православна попа и учитеља (Мишка, Михаило и Петар) за чија се имена везује и прва појава писмености односно школе на овим просторима. 1773.год постоји 5 свештених лица (Павле Поповић, Стеван Остојић, Јован Миодраговић, Тодор Савић и Васа Живановић). У то време у Темерину постоји школа и као установа, сигурно од 1742.год. (у неким списима помињесе име тадашњег учитеља Стевана Рајковића), и исту ту основну школу похађа и завршава и Лукијан Мушицки (код учитеља Павла Миленовића), рођен у Темерину 27.01.1777.год. Основну школу је Лукијан похађао у периоду 1784-1788, Гимназију завршава у Новом Саду и Сегедину, а филозофију и право у Пешти.1802.год се закалуђерио под именом Лукијан у Карловцима где је био придворни ђакон и наставник богословије. 1812.год намештен језа архимандира у Шишатовцима. Лукијан је био личност веома широког образовања, полиглота који је владао са 10 језика. Пријатељевао је са Д. Обрадовићем, Ј. Копитаром и В.С. Караџићем. Бавио се историјом, језиком и поезијом. Није био омиљена личност међу калуђерима и код митрополита управо због свог широког образовања. Умире 15.03.1837. Слови за најпознатијег представника класицизма на овим просторима и првог српског уметничког песника. Веома образован, чита Хегела, Канта, Гетеа, Шилера, Молијера, Лафонтена, Волтера, Дидроа, Дантеа, Бокачија… 1800.год издаје у Будиму Доситејеве басне. Његове најпознатије песме су „Глас народољупца“ и „Глас арфе Шишатовачке“ из 1819. и 1820. год. В.С.Караџић је од Лукијана преузео идеју о изгледу ћириличног слова Ђ. По предању у Темерину још стоји кућа у којој је Лукијан Мушицки рођен у улици која носи његово име број 29. На прелазу из 18. у 19. век дешава се сеоба Срба из Темерина у Ђурђево. 1796.год гроф Шандор Сечењ купио је целу област Темерина и Бачког Јарка за 80 000 форинти. 1799.год 210 Темеринаца се сели да не би пали у кметство. У њихово место гроф Сечењ доводи мађарске колонисте који у том периоду чине већину, док се Немци насељавају крајем 18.века и остају у мањини. 1799.год Темерин је пољска варош. 30.08.1848.год постаје поприште превирања и бива спаљен до темеља. Антал Фернбах 1860.год купује посед од Сечењевих. Центар поседа је дворац Каштел који је пре био у власништву Сечењевих. Дворац је сазидан 1796.год у барокном стилу и данас је под заштитом државе.

Школа у Темерину је од 1804.год радила у оквиру Римокатоличке Цркве. Стара школска зграда у Темерину сазидана је 1835.год. Од 1904.год школа се налази на адреси Новосадска 352. 02.07.1899.год пуштена је у промет железничка пруга Нови Сад-Темерин-Бечеј. У периоду од 1920. до 1924.год врши се на овом простору колонизација солунских добровољаца између Темерина и Бачког Јарка и формира се насеље Старо Ђурђево. 1932.год Старо Ђурђево добија новосазидану школу. За време Другог светског рата становништво Старог Ђурђева протерују Хортијеви фашисти и колонизирају Чангове. 1944.год они се повлаче, а Срби се враћају. 1945-48. год дешава се нова колонизација из Босне. Шездесетих година се дешава још једна спонтана колонизација из босанских села Врбљани, Кључ. 1950.год отвара се Дом Културе, а још од 1888.год постоји занатска корпорација. 1956. год постоје предузећа као Јавор, ФКЛ, Игма, Углед… 1915.год у власништву породице Гриса ради и Јодно купатило са лековитом термалном водом. У периоду од 1918-1941. сазидана је и ради Нова школа у улици Народног Фронта 84. Она је предвиђена за српску и мађарску децу, са обавезна 4 разреда и необавезним 5. и 6. разредом. Настава у њој се одвија на српском, немачком и мађарском језику. Ова зграда ради све до 1960.год када се формира школа Петар Кочић која се те године сели у зграду дворца Каштел. У нову школу се смешта дечији вртић Вељко Влаховић.

Ако посматрамо историјат школских објеката, међу прве се издвајају Стара школа која је била на мађарском језику, мушка, док је у оквиру Римокатоличке Цркве радио манастир часних сестара за мађарску децу девојчице, тзв. Зарда, док су у Нову школу ишла немачка деца. У то време у Темерину је постојала и шегртска школа чији су директори били Бошњаковић Павле и Лаковић Јосип. Први учитељи у Старом Ђурђеву су били Синиша Јовановић, Евгенија Безбородов, Владимир Вјештица, Даница Филиповић, Софија Делибашић и др. За време окупације ради школа за немачку и мађарску децу. Од 1941-1944.год у Ватрогасном дому ради Грађанска школа. Први директор школе 1944.год после окупације био је Славко Вујаклија, после њега Милан Чонкић. Од 1944.год ради и непотпуна гимназија на српско-хрватском и мађарском језику. Њени директори били су Борис Смирнов, Лајош Бедаковић, Нандор Лошанц Иштван Шаноши, а Гимназија ради у простору Старе зграде.

Од ове две школе 1950.год се раздвајају две школе, осмолетке за српску децу „Петар Кочић“ и за мађарску децу „Кокаи Имре“. ОШ „Петар Кочић“ званичним решењем формирана је 22.08.1950.год. У фебруару 1957.год школи „Петар Кочић“ припајају 8 одељења школе „Кокаи Имре“, те тиме школа постаје двојезична. Директори школе у раном периоду настанка школе били су: Милан Чонкић 1950-52, Драгомир Клајић 1952-66, за чијег мандата школа доживљава модернизацију, процват и ангажовање, Петар Пекарић 1966-70 који започиње градњу новог објекта, 1970 на чело школе долази Богољуб Зец, а 1975.год је довршен нови објекат који и данас постоји и ради као централни објекат.

Данас школа броји 58 одељења са 1331 ученика и настава се одвија у 4 објекта: централни објекат, Старо Ђурђево и 2 објекта „Кокаи Имре“ школе уз специфичност двојезичности

О имену школе:

Назив школе донет је као носталгична спона углавном колонизираног становништва, пореклом са простора Босне, и завичаја, уобличена у имену великог ствараоца и једног од најизворнијих српских писаца. Петар Кочић је рођен 29. јуна 1877. у змијањском селу Стричићи код Бањалуке у разгранатој сеоској породици. Школовање је започео у манастиру Гомионици, основну школу завршио је у Бањалуци, а гимназију у Београду. Студије је завршиуо на Филозофском факултету у Бечу. Службовао је као наставник језика и књижевности, затим као секретар српског културног друштва „Просвјета“. Покренуо је неколико часописа и листова. Плодан и богат књижевни рад Кочић започиње објављивањем песама 1898.године. Међутим, свој пун стваралачки израз достиже у приповеткама. Објавио је збирке „С планине и испод планине“ и „Јауке са Змијања“. Умро је 29. августа 1916.год у Београду. Петар Кочић је један од наших најизворнијих писаца. Његово књижевно дело се и не чини књижевним делом, већ животом.Носио је у себи исконски таленат и дар, те су његова дела и значајни уметнички предмети, али и верна слика стварности, у којима су истовремено присутни и моменти из сопственог живота и моменти из живота свог завичаја. Никао из духа српског народа, српске земље и неба, српски језик је поље Кочићеве бриге и борбе да очува идентитет и самосвојност српског народа. Сматрао је да се слобода српског народа и српске земље чува у језику, у његовој изворности и чистоти. Петар Кочић је и писац и бранилац српских националних интереса и суштине бића српског народа. За њега је језик сам народ и отаџбина, а историја народа и историја отаџбине је заправо историја језика. Као писац, Петар Кочић је досегао највише висине, јер је причом о свом народу и свом језику обогатио српски језик и српски књижевни израз.

Истакнути појединци данашњег времена који су прошли основношколско школовање у овој установи:

др Зоја Карановић, редовни професор предмета Народна књижевност; др Богдан Косановић, редовни професор предмета Руска књижевност 20. века; др Славица Обрадовић Анђелић, Интерна медицина са пнеумофтизиологијом; др Анђелка Белић рођ. Вајагић, Снабдевање водом и заштита вода…