ОСНОВНА ШКОЛА „МАЈШАНСКИ ПУТ“ - Суботица

Улаз у Галис

ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ
Суботица се у доба дуализма веома интензивно развијала, један од показатеља овога је и развој школства. Што се тиче броја народних школа и учитеља, Суботицу у то време су претекли само Будимпешта и Сегедин. Школске зграде подигнуте у Букваћу (1908.год.) и на Мајшанском путу одн. у Мајшанским виноградима (1908. и 1909. год.) били су део тог брзог развитка. Школе су се у то време градиле по типским плановима, њихов спољашњи изглед су одређивале функционалност и штедљивост – хтели су што пре, што јефтиније, што више школа саградити (у дворишту данашње школе на срећу још стоји зграда, која је и некада носила име школа „Мајшански пут“, и у којој се и данас одвија настава техничког образовања тј. није само уметнички споменик, него и својом функцијом чува првобитну намену).

Брз развој је прекинуо Први светски рат са променом власти, а и то, што је Суботица постала погранични град, кочило је темпо даљег развитка.

После 1918. године настала је сасвим нова ситуација, десила се промена власти која је проузроковала низ политичких, административних и друштвених промена. Просвета је увек била тесно повезана и зависна од сфере политике. У јужнословенској држави и путем школства су хтели наглашавати јужнословенски карактер државе. Од 1920-е године и на територији данашње Војводине су примењивали Закон о школству, који су донели 1904-е године у Србији, што је значило да се надлежност града сузила и контрола београдског Министарства образовања је дошла до изражаја. Уза све то, настава се темељила на основама које су већ постојале.

Између два светска рата, може се уочити благо проширивање школства. Од 1918. до 1938. године број школских зграда повећао са 78 на 87. У тадашњем деветом кругу функционисале су три, већ изграђене школе (међу њима и обновљена, стара школа). Под бројем 51. радила је школа са називом „Косово“, где је Геза Темуновић био учитељ. Под бројем 53. радила је школа „Петар Прерадовић“, тамо је најдуже предавала Зорка Радовић, њена претходница је била Ангелина Мојицки одн. Опеница. Осим овога у Чавољ пустари, на броју 207 је радила школа „Милош Обилић“, начелно и она је спадала у девети круг. У овим школама одвијала се основна, четворогодишња настава и учитељ је истовремено учио све разреде, данас би рекли – радио је у комбинованим одељењима.

1941. године десила се нова промена власти. Мађарска власт је одржала све три постојеће школе, радиле су као државне народне школе са седам разреда. Формирали су хрватска и мађарска одељења. У школи на Мајшанском путу под бројем 95, на мађарском језику су предавале две учитељице.

Школске 1945/1946. године, школе на Мајшанском путу су опет радиле као четворогодишње. Те школске године су власти организовале опсежно прикупљање података и о свакој суботичкој школи су састављали лист са статистичким подацима. Под Мајшанску школу су тад спадале три зграде, које су биле у државној својини. Из тих списа сазнајемо да је настава текла несметано, да је школа већ тада била коедукативна, наиме похађали су је заједно девојчице и дечаци – њих укупно 344, да се у згради, у 5 учионица одвијала настава на хрватском и на мађарском језику, у извођењу 6 наставника одн. учитеља, преподне и послеподне.

У првој половини 1950 – их година, школа „Мајшански пут“, тачније школске зграде су функционисале под управом Основне школе „Јован Микић“. Градско веће, уз многобројна друга питања 31. јануара 1955. године је донело одлуку да ће основати једну нову школу, која је добила име „Шестогодишња школа Нови град“. Текстови настали у то време веома добро описују стање школе и њене околине, говоре о стагнацији, о комбинованим разредима у којима је тешко водити наставу, и о закрчености и претрпаности у школи – тај податак потврђује и чињеница да је школске 1949/1950. године 510 ученика похађало наставу у зградама на Мајшанском путу и на Чавољу. 1960/1961. школске године школа већ ради као осмогодишња, а број ученика јој се повећао на 615, ученици су били подељени у 21. одељење.

1960-их година, због брзог повећевања броја ученика, школске зграде су прошириване новим учионицама. Већ од средине 60-их година се јавља потреба за изградњом једне нове зграде, али тек после 1976. године овај план се и остварује.

Школа је другог октобра 1974. године добила ново име. Скупштина Општине Суботица је дала име школи „ВИИИ војвођанска ударна бригада“.

Нову зграду је пројектовао Аладар Гуљаш, наменски за школску зграду. Камен темељац школе је положен 12. септембра 1977. године, али са градњом су почели тек августа 1978. године.

Свечана предаја је била на годишњицу дана оснивања „ВИИИ војвођанске ударне бригаде“ 12. септембра 1980-е године у присуству генерала ветерана Косте Нађа. Ученици су 15. септембра 1980-е године почели користити нову зграду. Решење одн. дозвола за употребу школске зграде је издан 13. фебруара 1981. године.

Након 5. октобра 2000. године настала је нова ситуација која је проузроковала и промене на плану имена школе, поставило се и питање давања „природног имена“ установи. Школа је код више различитих органа тражила промену имена, на шта је општина реаговала и одобрила измену. Школа је добила назад своје старо-ново име „Мајшански пут“ које и дан- данас носи.