“Љубав пријатеља Јован Поповић је задобио својом добротом и бригом за људе, а љубaв читалаца искреношћу и сновима о будућности, племенитошћу која зрачи из сваке његове написане речи.
Школе које носе име Јована Поповића нека негују тај дух племенитости, честитости, скромности и спремности да се увек помогне другима.“
Ово су речи песникиње Мире Алечковић о књижевнику чије име носи наша и још десет школа у Србији.
Јован Поповић је рођен 18. новембра 1905. године у Кикинди. Потиче из образоване апотекарске породице. Школовање је започео на немачком и мађарском језику, да би после И светског рата наставио школовање на српском језику. На Филозофском факултету у Београду студирао је филозофију и упоредну књижевност. Студије прекида због материјалних разлога. Враћа се у Кикинду и почиње да ради у очевој апотеци.
Године, 1926. објављује збирку песама „Плес над празнино“, а почиње и сарадњу у „Вијенцу“, „Летопису Матице српске“ и „Српском књижевном гласнику“.
Након пуштања из затвора (због Алманаха „Књига другова“), 1930. године, сели се у Београд и почиње да ради у „Нолиту“. У периоду 1931./1932. уређује часопис „Стожер“ и објављује збирку приповедака „Реда мора да буде“.
Учествује у покретању Недељних информативних новина „НИН“ (1935.). Све до II светског рата сарађује и у другим часописима („Наша стварност“, „Наш живот“, „Живот и рад“, „Уметност и критика“). Иако одштампана, збирка приповедака, “Лица у пролазу“, појавиће се 1944. године.
Од самог почетка II светског рата укључује се у партизански покрет, уредник је часописа и „први ратни министар просвете“.
Након повреде ока, прешао је Сутјеску, постао уредник „Слободне Војводине“, пише прозне записе-истините легенде.
Након рата, (1945.-1947.) ради у Београду. Учествује у обнављању Летописа Матице српске, покреће часопис „Наша књижевност“, постаје први председник Удружења књижевника Србије.
Иако болестан, 1950., објављује збирку поезије „Песме“.
Умро је 13. фебруара 1952. године у Београду.
|
