МУЗИЧКА ШКОЛА „СТАНКОВИЋ“ - Београд

Улаз у Галис

СТАНКОВИЋ, музичка школа у Београду, osnovana 1911 u okviru Pevačke družine „Stanković“. Prvi je direktor bio Stanislav Binički, a na školi su se predavali klavir, solo-pevanje, violina, solfeggio i teorija muzike. Od 1920 školom je upravljao direktorijum, a 1921  upravu je preuzeo Hinko Maržinac, koji je uveo nove predmete i poboljšao kvalitet nastave. Njega je 1923 zamenio Petar Krstić. Tada je osnovan nastavnički odsek i uvedeni su javni časovi sa predavanjima, naročito u klavirskoj klasi. Kada je 1925 za direktora postavljen Petar Stojanović ustanovljen je nastavni plan po ugledu na praški i bečki konzervatorijum, osnovani su opersko-dramski odsek, kamerna klasa, učenički orkestar, horska škola, kao i večernji kursevi za odrasle.
Dolaskom Emila Hajeka za direktora škole (1929) izvršena je reforma nastave u skladu sa zahtevima moderne pedagogije. Potpomognut Rikardom Švarcom i mladim nastavnicima, koji su kasnije postali profesori na Muzičkoj akademiji, Hajek je školu podigao na konzervatorijumski nivo.
Mihailo Vukdragović, koji je upravu škole preuzeo 1935, nastojao je da održi visok nivo nastave pa su pored stilskih koncerata i izvodjenja nekih opera, priredjivani kompozicioni koncerti učenika. God. 1937-1947 na čelu škole bio je Milenko Živković. Za njegovo vreme je izmenjen i proširen nastavni plan, a osnovan je i odsek škole u Zemunu. Planirano je ponovno otvaranje operskog odseka i priredjen veliki broj javnih i internih časova na predavanjima. Posebna je pažnja posvećivana propagiranju dela jugoslovenskih kompozitora.
Kada je škola 1947 postala državna ustanova i dobila rang srednje muzičke škole, nastavljen je rad na svim odsecima pod vođstvom direktora Božidara Trudića. God. 1951 upravu je preuzeo Vladimir Pleštić.
Pod Vođstvom direktora Branka Cvejića (1960-1974) povećan je broj učenika na preko 800, unapređena je nastava, uvedeno učenje harfe i udaračkih instrumenata, obrazovan je simfonijski orkestar.
           Od 1974 do 1979 direktor je Jovan Đorđević, od 1979 do 1987- Bojan Brun, od 1987 do 2006- Miodrag Sretenović. Od 2006 direktor je Obrad Nedeljković.
                                                                                                        Radmila Pejaković

           Станковић, Корнелије, kompozitor, pijanista i horovođa (Budim, 18.08.1831-05.04.1865). prve godine osnovong i gimnazijskog školovanja proveo je u Aradu, Segedinu i Pešti, gde je kod privatnih nastavnika učio klavir i violinu. Od 1850 nalazi se u Beču, gde uči harmoniju i kontrapunkt kod S.Sechtera, komponuje svoje prve kompozicije i javno izvodi dve svoje Liturgije. Pod uticajem slavenofilskih krugova, čije je važno središte tada bio Beč, S. Odllazi 1855 u Sremse Karlovce, da bi tamo proučio i zabelezio, dotle samo usmenom tradicijom očuvano, srpsko crkveno pojanje.
          Stankovićev rad smatra se utemeljivačkim i pionirskim zbog toga što je svome poslu pristupio sa većom stručnom spremom nego njegovi prethodnici ( J. Šlezinger, N. Đurković, M. Milovuk, A. Kalauz ), i što je naročitu pažnju obraćao originalnom svetovnom i duhovnom narodnom napevu. Njegov rad je melografski i stvaralački u isti mah, jer je sve sakupljene melodije dao u svojoj harmonizaciji, što je bila naročita novina u crkvenom pojanju koje je dotle bilo izvođeno samo jednoglasno. Svetovne narodne melodije prilagođavao je izvođačkim mogućnostima sredine kojoj su bile namenjene, zbog čega ih je dao u jednostavnoj, klasičnoj harmonizaciji za hor ili klavir. Korak dalje od školskih harmonizacija predstavljaju njegove klavirske kompozicije virtuozno-briljantnog karaktera ( varijacije na teme Ustaj, ustaj Srbine i Što se bore misli moje ), a sasvim originalne tvorevine su pesme koje je komponovao za dramu Preodnica srpske slobode ili Srpski hajduci Đ. Maletića, mešoviti hor Crnogorac Crnogorki ( stihovi Đure Jakšića) i Himna Srbije ( stihovi J. Jovanovića- Zmaja ), koja je izgubljena.
          Sa današnjih naših stanovišta posmatrano, Stankovićevo delo ima svoj najveći značaj u tome što je zabeležio i time sačuvao od zaborava narodne tvorevine svoga doba, dakle blago staro više od jednog stoleća.