ГИМНАЗИЈА „СВЕТИ САВА“ - Београд-Савски Венац

имназија „Свети Сава“ је шкослке 2010/11. године прославила век постојања. Основана је 8/21. септембра 1910. године, одлуком тадашњег министра просвете Краљевине Србије Јована Жујовића, као Српска краљевска четврта гимназија. Формирана је као непотпуна, тзв. нижа гимназија, са четири разреда који су прве школске године бројали 279 ученика. Први директор био је Владимир Радојевић. Од школске 1912/13. године прерасла је у потпуну, осморазредну гимназију, са укупно 557 ученика. За време аустроугарске окупације (1915-1918) није радила, као ни остале гимназије, а после ослобођења наставила је рад под називом Државна четврта мушка гимназија. Кроз њу је између два светска рата прошло више од двадесет хиљада ученика. Гимназија је радила и за време немачке окупације током Другог светског рата.

Септембра 1945. године, одлуком Министарства просвете, све постојеће београдске гимназије формално су укинуте, па поново формиране као реонске гимназије. Том приликом наша школа понела је назив Мушка гимназија Трећег реона (22. септембра 1945). Но, већ следеће године понела је свој стари назив – Четврта мушка гимназија. Када су 1953. године све београдске школе потпале под надлежност Секретаријата за просвету и културу Народног одбора града Београда, опет су све гимназије формално укинуте, а онда изнова формиране. Називе су добиле према редоследу поновног формирања, што је учињено како би се неким гимназијама, међу њима и Четвртој мушкој гимназији, прекинула свака веза са традицијом.

Тако је ова гимназија 20. октобра 1953. године понела назив Шеста београдска гимназија, и истовремено постала мешовита. Када је 1956. године укинута Трећа мушка гимназија, наша гимназија преименована је 28. јула 1956. у Трећу београдску гимназију. Од те године, такође, ова гимназија постаје, међу првима у Београду, четвороразредна, истовремено оформљујући и тзв. одељења за престареле ученике. На седници од 9. априла 1970. године Савет гимназије донео је одлуку да школа понесе име Трећа гимназија „Владимир Иљич Лењин“, а за Дан школе узет је 22. април, дан Лењиновог рођења.

Године 1980. ова школа се са Четвртом гимназијом „Први мај“ са Дедиња удружила у Образовно-васпитну радну организацију привредно-техничких делатности „Савски венац“. Тада је из имена нестала реч „гимназија“, и школа је названа ООУР природно-техничке струке „Владимир Иљич Лењин“. Године 1982. школа је била пред укидањем, јер је републичка просветна инспекција закључила да не постоје услови за упис ученика у први разред. Те године школа није ни регистрована. Ипак, следеће године стање је нормализовано. Према Закону о усмереном образовању из 1985. године, школа је остала без техничких предмета и у складу са образовним профилом понела назив Природно-математичка школа „Владимир Иљич Лењин“. Са почетком распада земље школи је 21. маја 1991. године накратко враћен назив Трећа београдска гимназија. Међутим, то име је, по правди, поново понела изворна Трећа гимназија (бивша Трећа мушка гимназија), а наша школа од 25. марта 1992. године носи садашњи назив – Гимназија „Свети Сава“. Од тада је школска слава, Свети Сава, 27. јануар, и дан наше школе.
ИСТОРИЈАТ
Четврта мушка гимназија била је по оснивању смештена у згради Савамалске основне школе, где су биле само учионице, док су учила и књиге позајмљивани од других гимназија. Министарство просвете је 1911. године ступило у преговоре са Друштвом за потпомагање и васпитање сирочади (између два светска рата звало се Друштво за заштиту и васпитање југословенске деце), и 1. маја 1914. године, пошто је извршена адаптација, ова гимназија уселила се у зграду Друштва. Та зграда и данас постоји (у њој се сада налази ОШ „Стефан Дечански“). У тој згради је Четврта мушка гимназија била до 1941. године, када је намачка војска реквирирала зграду, а школа је усељена у зграду Француско-српске основне школе. Године 1945. нашој гимназији додељена је зграда бивше Немачке школе у Ресавској (Генерала Жданова) 58, где се Гимназија „Свети Сава“ и данас налази.

Гимназија „Свети Сава“, дакле, баштини традицију славне и угледне Четврте мушке гимназије. То значи и да се поноси својим бившим професорима, од којих су многи били славне и истакнуте личности – политичари, књижевници, историчари, универзитетски професори, теолози, научници, уметници. Један од директора ове гимназије био је Лука Лазаревић, писац и политичар, министар просвете у Краљевини Србији.

Међу првим професорима ове школе, одмах по оснивању, били су песник Сима Пандуровић, каснији митрополит Јосиф Цвијовић, композитор Милоје Милојевић, сликар Љуба Ивановић, математичар и револуционар Сима Марковић. Између два светска рата професори ове гимназије били су књижевници Стеван Јаковљевић, Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Душан Матић, Никола Трајковић и Владимир Вујић; књижевни историчар Радосав Меденица; историчар Васо Чубриловић; црквени историчар Ђоко Слијепчевић; теолог Радован Казимировић; сликар Коста Хакман.

 

Сима Пандуровић	Милош Црњански	Момчило Настасијевић

И после Другог светског рата, иако у мањој мери, било је неколико угледних професора који су име стекли и на другим пољима: геолог Петар Шобајић, књижевник Анте Цетинео, етнограф Петар Булат, сликар Живан Вулић, преводилац Јаков Салечић.

Из ове гимназије потекли су и многи ученици који су, касније, без обзира на свој успех или неуспех у школовању, постали истакнуте личности у српском и југословенском друштву. До Другог светског рата ову гимназију похађали су, краће или дуже, новинар Предраг Милојевић; фудбалер и револуционар Милутин Ивковић; историчар уметности Радивоје Љубинковић; књижевници Десимир Благојевић, Ђорђе Јовановић „Јарац“, Чедомир Миндеровић, Оскар Давичо, Никола Шоп; патријарх српски господин Павле (Гојко Стојчевић); револуционар и политичар Вељко Влаховић; глумци Милан Срдоч и Северин Бијелић; редитељ Војислав Нановић; боксерски тренер Бруно Храстински. Није мањи број славних личности који су у нашој гимназији учили после Другог светског рата: редитељ Ђорђе Кадијевић; сликар Леонид Шејка; редитељ Дејан Ћорковић; драмски писац Александар Обреновић; фудбалски тренер Гојко Зец; књижевник Радомир Смиљанић; новинар Бранислав Вукашиновић; глумац Јован Јанићијевић Јанаћко; глумац Павле Вујисић; градоначелник Београда Александар Бакочевић; књижевник Момо Капор; новинар и књижевник Богдан Тирнанић; позоришни редитељ Љубомир Муци Драшкић; сликар Бојан Бем; амерички бизнисмен српског порекла Ден Тана (Добривоје Танасијевић); филозоф Миладин Животић; књижевник Филип Давид; композитор Светислав Божић; историчарка уметности Ирина Суботић (рођена Јовановић); редитељ и једини наш оскаровац Душан Вукотић; песник Мирко Магарашевић; филмски редитељ Милан Јелић; џез музичар Миша Блам…